Браство

вији 20, а у помоћним трупама 25 и више година. По одслужењу рока војници из помоћних трупа добивали су римско грађанско право за себе, жену и децу, а легијонарским ветеранима давано је земље, новаца, стоке итд.

У нашим крајевима првобитно су трупе биле-у унутрашњости земље. Тако у и веку по Хр. гарнизонирају

У Витшппи (близу Книна), Гардуну и Хумцу легије УЏи Х! лијева и ТУ Флавијева. У Србији најпре су легије биле у Скопљу. Доцније се легијонарска војска налази на граници империје, другим речима на Дунаву. Легија ЛУ Флавијева била је најпре у Виминацијуму (Костолац код Пожаревца), а затим, кроз 400 г., у Београду (Сингидинум); од краја | в. по Хр. па до пропасти римске државе легија УП Клаудијева гарнизонирала је у Виминацијуму.

Римском провинцијом управљао је до Диоклецијана један царски или сенатски намесник. Сенатски намесници су управљали провинцијама у унутрашњости царства, као што је била Далмација и Македонија, а царски пограничним провинцијама, нпр. Горњом Мезијом, Тракијом, Панонијом и Дакијом. Нама је познат велики број таквих намесника из наших провинција. У администрацији Норик има изузетан положај међу провинцијама у нашим областима: њим управља најпре један прокуратор царски, а доцније један командант легије. Намесник је био војни и цивилни поглавар, а осим тога још и врховни судија. Тек је Диоклецијан одвојио војну власт од грађанске. У Диоклецијановим провинцијама пак управљали су у унутрашњости државе намесници цивилни, а у пограничним (код нас у Мезији 1 и Прибрежној Дакији) команду над војском имале су војводе.

Провинције су биле подељене на више срезова који су били од две врсте. Једни па за средиште какву варош у римском смислу те речи, тј. варош с аутономијом. Таквој вароши припада једна и територија. Други срезови немају за средиште такав један град. Њима је на челу првобитно стајао старешина кога би постављала римска власт, нпр. какав официр. После ти срезови имају самоуправу и њима управља човек кога би изабрали његови суграђани. Уз тог старешину стајали су општински одборници, који су били наследни.

За финансије провинције су имале нарочитог чиновника, прокуратора, који је, као и намесник, имао потчињене чиновнике, војне и грађанске (последњи махом робови и ослобођеници).

· Једанпут годишње градови су слали сваки по једног изасланика у провинцијалну скупштину. Такве су се скупштине држале у Белој Паланци, у Скрадину и у Цавтаву (код Дубровника). Велика је разлика између тих скупштина и данашњих народних скупштина. У главном, провинци-