Браство

ма какав покрет, да побију све виђеније људе у народу, и на тај начин да обезглаве народ. Био је састављен списак од неколико стотина највиђенијих људи у народу, које је требало у току од неколико дана побити. Крајем јануара 1804 кренуле су се дахије из Београда, да изврше свој план. Они су у, варошима и селима почели призивати себи виђене људе по списку и убијати их. На тај начин убијено је у Србији у току од не-

"деље дана на десетине првака у народу. То је била тешка,

судбоносна, страшна недеља, права страсна недеља у српској историји. Када се видело шта Турци раде, неки од виђенијих људи склоне се у планине, а неки се спреме на отпор. Тако се већ после неколико дана знатно отежа извођење дахиског плана. Прваци који су умакли покољу, почну се међусобом тражити и договарати. На састанку 2 фебруара реше они да дигну устанак против дахија, и изаберу за вођу устанка Карађорђа, познатог већ онда са своје енергије и личне храбрости.

На прву вест о устанку народ се у целом готово Београдском Пашалуку ускомешао и дигао на оружје. За неколико недеља сва су готово села и варошице биле очишћене од Турака; устаници су заузели чак и неке градове и утврђена места, а у лето исте године почели су се окупљати ка Београду, главном месту Пашалука, у коме су биле дахије.

У тај мах устанак Срба у Београдском Пашалуку није још био управљен против турског султана и његове власти, него само против Јаничара и дахија. Срби устаници, којих је било једва десетак хиљада, нису у тај мах помишљали да они могу повести борбу за своју слободу против целе Турске царевине, са којом још недавно нису могли изаћи на крај Аустрија и Русија. Они су се дигли били само. против дахија, који су у ствари били султанови одметници.

Али се убрзо јавила код устаника мисао о потпуном ослобођењу. Та је мисао постала потпуно зрела кад је Портин изасланик, босански паша Бећир, који је послан да помири Србе, пошто је дао поубијати дахије, затражио од устаника да положе оружје и да се разиђу. Кад устаници то нису хтели учинити без стране гарантије, на Порти се побоје да цела ствар у Пашалуку не узме рђав обрт по Турску. А кад су Срби, у пролеће 1805, затражили автономију на најширим основама, реши се Порта да српски покрет силом уништи. Међутим турска редовна војска, која је била послана против Срба, буде у лето 1805 до ноге потучена. Тиме је почела борба српских устаника против турске царевине.

Борба је та трајала, са малим прекидима, скоро десет“

година, и вођена је са променљивом срећом, али у главном повољно по устанике. У неколико великих битака устаници су разбила Турке и очистили су цео Београдски Пашалук од Турака. Они су после тога, свесни да оснивају нову слободну државу, која треба да ослободи све неослобођене делове