Браство

њавати посебне и личне интересе општим. Отуда су ницали оштри сукоби, особито између Карађорђа, који је, наравно, кад је устанак успео и кад је држава била основана, хтео да задржи што јачу власт у својим рукама, и појединих старешина, који су хтели да његову власт сузе. У те унутрашње распре око државног уређења и поделе и ограничења власти, умешала се и Русија и Турска, што је, наравно, још више компликовало целу ствар.

У сред тих борби наишла је катастрофа. Кад је Наполеон пошао на Русију, Русија је била приморана да начини са Турском мир, и у томе миру жртвовала је Србију. Остављена сама себи, Србија је 1813 год., после кратке борбе, подлегла. Карађорђе је, са већином виђенијих људи, побегао из Србије, а турска је војска заузела и покорила целу Србију.

После тога настало је црно доба за народ у Србији. Све готово што је било боље и виђеније или је већ изгинуло у ратовима, који су трајали готово без престанка девет година, или се, кад је настала катастрофа, уклонило из земље. Народ је био обезглављен, а Турци су прегли да се освете за устанак и за све оно што им је учињено за девет година борбе за слободу. Тако је изгледало да ће се сада извршити оно што су дахије намеравале учинити пред устанак. Сваки дан је довођено у Београд и у друга већа места на десетине виђенијих људи, и све су их умарали у највећим мукама. Ти поступци изазвали су већ идуће 1814 год., устанак, али он није успео и био је у крви угушен. Међутим су Турци бивали све гори, те у пролеће 1815 год. бувне поново устанак. За вођу устанка истакнут је Милош Обреновић, један од виђенијих војвода из првог устанка, који није био побегао из Србије.

Овај други српски устанак добио је више израза у дипломатској но у војној акцији.

У то је доба нестало било опасности од Наполеона, а престиж и снага Русије била је необично порасла. Стога је Турска морала озбиљно водити рачуна о жељама Русије, која је енергично помагала српске тежње. Уз то је на челу другог српског устанка био човек који је, и по своме таленту и по своме менталитету био више склон политичкој 1 дипломатској. но војној акцији. Таки начин рада је у тај мах више одговарао и интересима земље и народа, који је борбама у првом устанку био исцрпен и заморен.

Турска је истина против устанка послала била две велике војске, али је, на интервенцију Русије, наредила својим командантима, да не ударају на Србе, него да преговарају са њима. Вођ устанка, кнез Милош, необично је вешто маневрисао између њих двојице и, подстичући узајамно њихову суревњивост, успео је да добије велике концесије.

Србија је онда постала автономна кнежевина, али само усменим уговором између кнеза Милоша и представника Турске. Али је ова нова Србија била не само мање слободна но Ка-_