Браство

У“ ж-

Међутим тај успех није ништа помогао кнезу Александру. јавно мњење у Србији било је незадовољно млитавом владавином, сталном свађом између кнеза и Савета, попуштањем Турцима и уплетањем Турске и Аустрије у унутрашња државна питања.

Било је овладало уверење да једино Народна Скупштина може наћи излаза из ситуације, и цело је јавно мњење тражило сазив Скупштине, која десет година није била сазивана. Кнез је морао попустити и сазвати 1858 год. Скупштину. Та Скупштина збацила је онда кнева Александра Карађорђевића са престола, и извикала за кнеза поново Милоша Обреновића.

Тиме је необично порастао значај и углед Народне Скупштине и њен политички значај од тога доба стално расте. Она је решила да се састаје сваке године и постала је важан фактор у држави.

Кнез Милош није дуго владао; кад је умро 1860 год. наследио га је његов син Михаило.

У то доба био је у напону у целом Српском Народу,

особито код Срба у Угарској и Хрватској, националистички покрет, који је тражио културно и политичко уједињење свих Срба и Хрвата. Кнез Михаило је радио да у пракси примени идеје тог националног покрета, а политички му је програм био уједињење Српског Народа. Извршење тога програма требало је почети са ослобођењем Срба у Турској. Стога је кнез Михаило радио на томе да се што више еманципује од Турске. У том правцу он је имао великих успеха. На еманципацији од Турске он је радио доношењем посебних закона, који су турски Устав правили илузорним. Али је особит успех постигао кнез Михаило у питању око добивања градова.

После другог устанка остали су у неколико градова у Србији турски гарнизони. По Париском миру било је истина забрањено, да турска војска прелази преко српске територије, те је тиме практичан значај тих гарнизона био сведен на нулу, али су они ипак спутавали слободан живот и развитак Србије, и цео је народ желео да се ослободи турске војске у градовима. Прилика за рад на томе дала се кнезу Михаилу, кад је 1862 год. паша у београдском граду, поводом једне незнатне свађе једног српског дечка и једног турског војника, наредио бомбардовање београдске вароши. Тај догађај изазвао је велико узбуђење у целој Србији. Велике силе узеле су ствар у своје руке, али је решење ишло врло тешко и врло споро. Турска, и ако у тешким приликама, никако није хтела да преда Србији градове, јер би то убијало њен углед. Напослетку је енглески посланик у Цариграду предложио формулу, која је спасла ситуацију. Он је предложио, да Порта преда градове у Србији на чување кнезу Михаилу. Тако суу априлу 1567 године турски гарнизони изашли из градова у Србији.