Браство

1829 год. Турска је онда, год. 1830, дала Србији хатишериф, којим је Србија била призната за автономну кнежевину.

Али једно важно питање није било решено ни том приликом. Карађорђе је у току рата био проширио Србију и ван. Београдског Пашалука, али је устанак 1815 год. обухватио био: само Пашалук. Тако је Милошева Србија била знатно мања од Карађорђеве. Стога је Милош одмах од почетка своје владе почео радити на томе, да Србија добије све оне крајеве који су били под Србијом пре 1513 год. После дугих преговора о томе, Кнез Милош је напослетку, 1833 год., морао са војском ући у те области и заузети их.

Хатишериф од 1830 год. одредио је однос Србије према Турској. После тога требало је у самој држави одредити однос владаоца према народу. Пошто је кнез избегавао да одреди границе своје власти, у народу и међу старешинама јави се покрет против кнеза, који у јануару 1835 избије у отворену буну. Кчез Милош онда да Устав, којим је његова

власт ограничена. Али је тај Устав, на захтев Русије, одмах

укинут. Настала је дуга дипломатска борба, у којој се кнез Милош ослањао на Енглеску, која је била вољна да га дипломатски помогне, да би ослабила руски утицај. Али је на крају ипак победила Русија, и Турска је 1838 год. дала Устав о унутрашњем уређењу Србије, по коме је власт Милошева била знатно ограничена Саветом, у који су, сем тога ушли његови лични непријатељи. Стога кнез Милош да оставку на престо и оде из земље (1839 год.). Али ни син његов Михаило није могао владати са Уставом од 1838 год. те и он 1842 год. оде из земље, а за кнеза буде изабран Александар Карађорђевић. У

Али кнез Александар Карађорђевић није оправдао наде које су у њега полагане. Ми спољна ни унутрашња његова политика није одговарала ни народним симпатијама ни Србијиним традицијама, ни државним интересима. У спољној политици, он се ослањао на Турску и на Аустрију, а разна важна унутрашња питања, особито питање о учешћу народа у државним пословима, остала су. нерешена, или су сасвим потиснута.

Ипак је Србија за владе Александра Карађорђевића знатно напредовала у свима правцима. Она се у то доба почела необично снажити и развијати економски; у држави су изведене многе реформе у модерном правцу и духу; уведено је државно уређење, особито администрација западних Храна; донето је ново законодавство итд.

Важан је догађај за Србију у то доба био Париски мир, закључен 1856 год. после Кримскога рата. Њиме је Србија била стављена под јемство великих сила; тиме је престао у Србији протекторат Русије, те повластице и права Србијина нису више била везана за Русију и Турску, и њихове међусобне односе, него су добила међународну гарантију.