Браство

с>

великог јунака српског могло постати популарно код југословенских и суседних народа.

Могло би се рећи да се Хрвати и Бугари утркују са Србима око имена и песама о Краљевићу Марку. Што то чине први, није чудо: Срби и Хрвати су племена истога народа, исте крви и језика, заједничких особина. Али то чине и Бугари који нам нису толико блиски. Они су грозничавом журбом прикупљали народне песме по Маћедонији, Старој Србији и својим западним крајевима, оглашујући их као бугарску народну епику и старајући се да докажу њихово бу гарско порекло.

Тако је српски народни јунак, чија је идентичност утврђена у историскоме краљу Марку, сину српскога краља Вукашина и владаоцу српских земаља јужно од Шар-планине, постао југословенским јунаком. Па тако су и нате народне песме о Марку и осталим јунацима назване «југо– словенском епиком». Са колико права оне могу бити «бугарске», «хрватске» и «југословенске», постараћемо се да расветлимо, износећи о томе преглед досадањих мишљења и закључака.

Да би се могло одређеније говорити о почецима народнога певања о Марку, потребно је да се, ма и летимично, упознамо с почецима наше епске поезије уопште.

Велика старина народних лирских (или «женских») пе_ сама несумњива је. Песничка душа српскога народа била

је таква од вајкадашњих времена. Као што се данас пева свуда и у свима приликама, и веселим и тужним, тако се "певало кроз много прошастих векова, певало се и кад су Срби дошли у данашње крајеве, и кад су били у старој постојбини својој, у ближем додиру с осталим племенима словенским. Да је код свих Словена још тада била развијена осебита наклоност ка песми, сведоче стари византиски и други писци.

0 старини епских («јуначких») песама не може се тако поуздано говорити. За неколико првих векова после досељења немамо о њима никаквих сведочанстава, а она из средњих времена доста су оскудна. Прве епске песме за_ бележене су тек око средине 16. века. Да ли их је и колико времена пре тога било 2 — то је питање интересовало већи број књижевника.

Према вазда бурној и јуначкој прошлости нашега народа, каква је погодна за развитак спске поезије, могло _би се мислити да и народне песме, које опевају знатније догађаје и јунаке, имају велику старину. Тако би се могло _ мислити и по песмама у којима су до данас сачувани ми"толошки мотиви старе вере (о вилама, дивовима, змајевима...). Али нам стари летописци не дају извештаје о њима, вероватно стога, што им «нису могле бити угодне старе