Браство

вају и више тема, певају нпр. неисториске теме, а певају и више историских догађаја и јунака од најдавније до најпотоње прошлости, и то све у врло широком обиму и у много момената, тако да скоро за сваки већи период српске историје има по један циклус песама»; циклус о Краљевићу Марку је «класичан као и косовски, само још и разнолик по карактеру, не увек трагичан него и пун ведрине и хумора»; песме о Краљевићу Марку «спадају међу наше најлепше народне песме»... (стр. 60 и 63.).

Назив бугарштица разно је. тумачен. Пошто у при-

морју и данас «бугарити» значи певати тужну песму («туж-

балицу»), Даничић у своме Рјечнику мисли да је могла постати од талијанске речи ђисесм]аге (цвиљети, јадиковати). Богишић налази да је могла постати по некој тамбури, званој «бугарија», уз коју се обично певала. А руски писац А. Петровски мисли да је постала из талијанскога: роезта уојваге, за разлику од рсезча ТаПпа, те би значила: народна песма.

Има мишљење да су бугарштице старије од десептерачких и да су негда биле опште народне песме које су кружиле по свему народу српско-хрватском ; али за њ нема довољно разлога. Вероватно је да су постале тамо, где су и нађене, и да су могле бити и старије од 16 века. Марешићо вели: «Дугачки стих старијех бугарштица није по моме мнијењу створен управо за јуначке пјесме, већ га је народ из лирскијех пјесама унио у епске». По њима се јасно види да је утицај југоисточних крајева на далматинско приморје већ тада био доста јак, кад су у њих могли продирати епски мотиви и јунаци из тих крајева. Из тога само, што у 16 веку још немамо записане ниједнс десетерачке песме, не може се поуздано тврдити да их тада није било; ако не у приморју, вероватно је да их је могло бити у југо-источним крајевима српским. Српски се гуслари помињу у Пољској много пре записа првих дугачких песама, па је могућно да је још тада било десетерачких. У допуну тога мишљења ваља имати на уму и речи академика Јагића. Помињући како у Хекторовићеву «Рибању» певач Никола каже да бугарштицу пева «српским начином, како меу (међу) дружином вазда смо чинили», Јагић вели: «То ће рећи по мојему, да су овакав начин бугарења Хекторовићеви рибари научили од Срба, т. ј. од људи с копна из унутрашњих земаља. У њиховим устима добише тек оне нешто измијењен облик језика, бивши дотјеране, колико се дало, на наречје њихова краја, чакавско». А Ст. Новаковић! објашњавајући неједнакости метра у

9 «Козоу5К] јипас1 1 дозадај! и пагод. ерте., Кад ХСУП, стр. 74. 10 Над ХХХУП, стр. 126. 1 «Срп. народ. песме о боју на Косову». Годишњица П, стр. 153.