Братство

о

тешкоме послу, нарочито сада послије свјетскога рата, који је духове потресао, поретке пореметио и разне међусобне односе олабавио или поништио.

Свијест хришћанска и осјећаји људски били су током рата јако напрегнути, па су се заморили или исцрпили. Пробудили су сеи Рап себични _осјећаји и најнижи инстинкти.

Настала је велика равнодушност према идејалима човјечанства и према свим вјерским и националним светињама.

Сада се више цијени земаљско, него небесно царство; небесна блага се жртвују земаљским, а „гдје је благо наше, тамо је и срце наше“.

тога многи родољуби И највећи умови упозоравају и упућују род људски, који тражи мира и утјехе, да се врати религији, која га је једина у стању спасти од пропасти, која му пријети.

Ни наш народ није остао поштеђен од страшних пошљедица рата. Морамо и ми настојати да се духовно преобразимо и морално препородимо. Појављују се и у нас разни вјерски покрети, који би могли бити и опасни, ако се не би упутили правилним током као што је опасна и ријека, када се излије из корита свога.

Жедна народна душа тражи да се напоји и да угаси своју жеђ. Та жеђ се може утолити само на изворима живе воде, која не пресахњује.

Два су врела живе воде, два наша Јеванђеља: вјерско и национално. Уз Свето Писмо ми имамо и наше национално Јеванђеље: наше народне умотворине. Српска Правослана Црква Св. Саве до сада је била, не само вјерска, него и национална установа и за то је и извршила узвишену мисију и допринијела велики дио Ослобођењу и Уједињењу нашега народа. Она је усвојила и осветила многе народне умотворине и обичаје.

Вјерско обиљежје има цијела наша култура духовна 'и материјална, која је свједочанство наше свијетле и славне прошлости, благостања и царевања „да се знаде, е смо царевали“ и која доказује,