Братство

34 —

га Петра Цетињскога, АрсенијаЧарнојевића, Владике Рада и „попова српских учитеља“ као и оста=. лих културних радника онога доба — а издајничким жигом жигосава издајства војводе Радакаи осталих народних издајника, па и оно — Вука Бранковића.

Наш народ, онога доба, није знао ни читати ни писати — осим малог изузетка калуђера и свештеника по манастирима и црквама, — али је он имао своју класичну усмену књижевност: српских народних пјесама, приповједака, пословица, загонетака итд, У којима је наш народ живом ријечи описао не само своју сјајну прошлост, него. и све своје искуство, знање и мудрост. На црквеним и крсним славама, на зборовима, сијелима и прелима, на свадбама и крштењима, на косидбама, жетвама и мобама, на“ дугим зимским ноћима — па и над мртвацем Србин је пјевао — односно нарицаси кукао. Пјесма, приповјетка, пословица, загонетка и остале наше народне умотворине биле су нераздвојне од нашег народа, па су срасле уз њега као месо уз кост, те је на тај начин наш народ без школа ипак прошао живу школу уомене на-= родне књиге, у којој је стекао. потребно национално васпитање; с тога је био у стању свакад, и у свако доба, лакои брзо морално радити-без дужег размишљања == а у духу дотичног времена

(Свршиће се).

ос:

Сунце.

Зашло сувце иза брда: спустио се сумрачак,а за тим и тамна ноћ. У шуми по грању прошао све"жи ветрић, с реке подунула ладовина, а над језерце·- том поциже се густа бела магла. Птичице заћутале у својим гнездима, а само грабљиве совуљаге траже свој плен. Све постаје свежије и хладније. Цветови су спустили своје крунице и преклонили главу.

Нема сувца; досадно и невесело свуда около. Да. ли ће се оно скоро појавити: Хоће ли што пре да засија над зеленом шумицом» А, ево га. Запрвенило се нешто као пантљика на крају неба; све више сија и шири се с истока. Напослетку бризнуше на све стране златни зраци; пробуди се васељена, пробудише се веселе птичице по шумама, заиграше рибе по _рекама и посакрива се сва шумска нечиста дивљач. Совуљате сакрише се у својим јазбинама. А сунце