Братство

— 424 —

_. Јерусалима, која говори: »Царе Лазо честито кољено! Коме ћеш се привољети царству> Или волиш царству небескоме, Или волиш царству земаљскоме»« Послије дуљег премишљања. и колебања: »Цар вољеде небесноме царству, А него ли царству земаљскоме«, јер »Земаљско је замалено царство, А небеско увјек и до вјека«. Сазове српског патријарха и 12 владика, причести сву војску: »Све је свето и честито било, И миломе Богу приступачно«. -

=

Лијепа је појава војводе Мусића: Стевана, који жури »На рочиште честитоме кнезу« развија крсташ барјак са дванајест крстова од чистога злата и носи икону св. Јована, своје крсне славе. Љуба Стеванова Богом братими Ваистина слугу, да не буди Господара, јер је ружан сан сањала, па се боји да ће оба погинути. Ваистина је опомиње на Клетву Лазареву: »јер ти ниси на заклетви била, Како нас је заклињао Кнеже, Заклињао проклињао љуто: »»Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и кољена, А не дош'о. на бој на Косово, Не имао од срца порода! Ни мушкога ни дјевојачкога; Од руке му ништа не родило! Рујно вино ни пшеница бјела, Рђом капо док му је кољена.«« — »Па ја несмјем невјере чинити, Господару и моме и твоме«. — И војвода прије него креће на бојиште: »Он узима кондир вина рујна, Те напија крсну славу Божју, Сретна пута и крста часнога, У свом двору за столом својијем, Војводи је то и пре и после било«. —

_ =

Диван је полазак Цара са војском на Косово. Царица Милица преклиње Цара: »Остави ми брата бар једнога, Једног брата сестри од заклетве«. Цар јој препушта брата Бошка Југовића: »Кажи њему од мене благослов, Нек' да барјак коме њему драго, Па нек: с тобом код двора остане«. — Царица. заустави брата Бошка Југовића и казује му поруку цареву. На то, ће јој љутито братац: »Иди, сестро, на бијелу кулу, А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: »Гле страшљивца Бошка Југовића! Он не. смједе поћи у Косово, За крст часни крвцу прољевати, И за своју вјеру умријети !« =— Све седам је браће устављала, али узалуд, па и најмлађег брата Југовић-Војина, који води цареве једеке, покривене сувијем златом: »Идем, сејо у Косово равно, За Крст часни крвцу прољевати, И за вјеру с браћом умријети«. Царица паде па се обезнани. Видећи јеЦар онесвијешћену »Удрише му сузе од образа«, па дозивље слугу Голубана: »Одјаши од коња ласуда и однеси Госпу на танану кулу. Од мене ти Богом просто ди= ло, Немој ићи на бој на Косово, Већ остани у бијелу двору!« = Голубан заплаче, што иза дружине остаје и однесе царицу

[а КИ | у '