Братство

-__ 05 ==

на кулу: »Ал свом срцу одољет не може, Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња Лабуда, Посједе га, оде у Косово«. = - +

Искрсава нам пред очима дивна слика посљедње цареве вечере: »Ту се њему крсно име случи: Амос пророк, што га прослављаше, Пак под чадор сазивље војводе, Да прослави. светитеља свога, На Косову у очи мегдана, Да подигне чашу светитељу«. ==

=

»Стаде тутањ земље и планине«, као да се црна земља проломила, а Ситница протече мутна и крвава, »Носи коње и мртве јунаке И јуначке капе и челенке«, Косовка дјевојка рани: »Па се шеће по разбоју млада, По разбоју честитога кнеза, Те преврће по крви јунаке: Ког јунака у животу. нађе, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем, А "залиже хљебом бијелијем«. — Намјера је намјери на Орловића Павла, кнежева млада барјактара, кога вади из те многе крвце.

ж Дарица милица моли цара Бајазита да може наћи цара Лазара, оца старог Југ Богдана с девет браће Југовића и да их сахрани. Указа јој се страшан призор: »Све је поље тама притиснула, А од паре коњске и јуначке; Не види се сунце од облака; На хиљаде рањених јунака, Вију вуци, гракћу гавранови«. Царица препознаје рањена Видосава слугу и изимље га на крило: »И уми га студеном водицом. И зали га црвенијем вином«. Показује царици гдје је цар и који војвода пао. Истиче јунаштво Милошево: »Бог да прости кога је родио, Он остави спомен роду српском, Да се прича и приповиједа, Док је људи и док је Косова. А што питаш за проклетог Вука, Проклет био и кога је родио! Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову, И одведе дванајест хиљада, Госпо моја љутог оклопника«. Налази главу цара Лазара у бунару и саставља је са телом које се посветило и сахрањује у задужбини цркви Раваници.

- 58 -

И на крају највеличанственија је слика мајке Југовића која је као мајка тврда срца била »И од срца суза не пустила« ни тада, кад је: »Закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих лава, Закликтало девет. соколова«, — Па ни тада није заплакала, кад је чула врисак Дамјанова зеленка, кога је Дамјан научио: »Да по ноћи ситну зоб зобати, Од по ноћи на друм путовати; Пак он жали свога господара, Шта га није на себи донио«. —— Истом кад су јој гавранови бацили у мајчино