Братство

= 172

ће покривати земљу итама народе. и народи ће доћи виделу својем и.к светлости, која ве те обасјати«. (Пр. Исаија 9, 2: 60, 3) Богочовек, Син Божји, појавио се на грешној земљи и победивши власт таме положио је основе царства љубави и благодати, царства Божијег. Христос је својим учењем о безграничној љубави дао људима моћно средство моралног препорода. Христово »еванђеље пробудило је многе добре осећаје. Одкадсеоно чује затрепталесуу људским срцима дотле непознате струне. Оно је дочаравало из људских срдаца чаробне и заносне звуке« (речи пок. Гр. Пет= рова). И речима и делима (Јов. 10,58) посведочио је Спаситељ праву љубав и показао човеку како треба радити и живети да му се отворе врата блаженства. Беседом на гори народу и тумачењем старозав. закона својим ученицима и јудејским књижевницима Христос је отпочео огроман посао да изведе људе на светлост и преобрази их духовно. Он указује на љубав. Љубав треба да буде јединство слободе и нужности, веза воље и закона. Без љубави се не може манифестовати ни једна. врлина, она прожима биће човека и даје смер активној вољи у односима према Богу и људима. Еванђелска љубав даје прави значај делима милосрђа а не социјална праведност коју су Фарисеји тражили по Мојсијевим. законима. У делима љубави треба да будемо слични Оцу небеском који се показао благ и милосрдан роду људском (Мат. 5, 45— 48). Сваки човек има права звати Бога Оцем (Римљ. 8, 14), јер је његов створ и носи у себи његову слику; од доброчинства према члановима велике породице не сме дакле нико бити искључен (1. Тим. 2-1). Егоизам нема места у Христовој науци и човек треба да буде спреман поднети највеће жртве да помогне брата у невољи и да послужи Богу. Мотиви моралне делатности у новозаветном законодавству не садрже се дакле у искључивом обећању земаљског блага него извиру из Љубави према Господу, који нас позива на међусобно јединство. Ко даје сиромаху, дарује Спаситељу (Мат. 24—10); Ко раздели свој иметак сиротињи, добија благо небеско (Мат. 18—21); Милосрдна дела су оправдање пред страшним судом (Мат. 25, 35—40).

Овим учењем Христос је прекинуо са старим формализ-

мом и утврдио значај новог живота, љубави и вере. Прави.

Хришћанин неће тражити само себи равне“ него и невољне, бедне незнатне; његова љубав као дах Божанског Духа има универзални карактер. Док стара филозофија (н. пр. стоичка) искључује зле и безумне људе од пажње и обзира, дотле Христос објављује да Љубав обухвата и грешнике. Стари свет не позна у правом смислу- речи делотворну љубав. Помоћ сиротињи и ретки покушаји да се ублажи беда имали су посуде у политици, таштини, страху а у хришћанској стици не могу