Братство

== 2009. живота г« »Зашто смо на земљи« и томе слично. Ми чекаме да неко одговори нама. Ова питања би била излишна, ако праву суштину свога живота схватимо као ван простора и времена. Јер горња писања имају смисао само за нашу свест, =— наше земаљско Ја — а не за Дух. Прави смисао треба тражити у органском схватању бића и ствари, у уживљавању "у душевној благости и правом сазнању _Бого-човечанске: Мудрости. Но најобичније, пошто је то лакше, ми постајемо аутомати нижих сила, подложни сваком утицају и у најбољем. случају »модерни«. Ми станујемо у стомаку, у полу и све је на то усредсређено. Ствар је очигледна за свакога. оног, који није ставио преграду од свега оног што га органски везује за цео свет и чији је ум отворен свежим, новим утецајима. Себе не можемо разумети, ако не тражимо своју слику у другима и космичкој мисли. То је недостатак данашњег модерног живота: Личносткојамислидаразуме самог себе ида је довољна себи. Више него икад у еволуцији човечанства, ми се осећамо само-довољним. Фамилија је још једино царство у коме понеки живе, Народност једина тежња, Човечанство и Богочовечанство, фраза која нема значаја,

Васиона — зашто би морили мозак с »апстрактним« стварима, које немају »практичног« значаја! Лондон. (Наставиће се). П. Јевтић. (6) 540)

Византија и Србија,

На стварање српске државе утицала је, у првом реду Византија, и ради тога што се Србија формирала на терену који је припадао Византији, и ради тога што је, у доба доласка Срба, Византија била на врхунцу своје и државне и културне уопште моћи.

Племена српска, долазећи у нове крајеве, где су морала. да воде сталну борбу са војнички организованим непријатељем, увидела су потребу да се удруже и да рационално употребе своју снагу против насртаја непријатељских. И, ништа природније, него да своје држање удесе према непријатељу. Тако: ће да настану родови војске и врста оружја; тако ће да се: усаврши тактика; тако ће се цео војнички живот да развије.

Постепено, после тога, увлачи се и начин државног уређења византијског, тако да је већ Рашка имала јасно одређене контуре целокупног јавног живота Византије.

Оно што се у Рашкој за време Стевана Немање зачело, убрзо ће иза њега да се развије у пуној мери.

Краљ Милутин био је, бесумње, један талентован и инте– лигентан владар, пун енергије и стваралачког духа, човек који