Братство

__ 254 _

у религиозном настројењу. У том периоду налазимо у руској

_ литератури песме посвећене Богу, ангелу и др. Писци тога

времена нису се бавили религиозним проблемом нити су проводили анализу појединих религиозних питања. Верску филозофију препустили су цркви и њеној јерархији, сматрајући да је она једино компентентна да решава оваква питања. Црквена јерархија у то време модификовала је катихизис и прилагођавала га потребама народа и државе. Катихизис је био систем целокупне филозофије тога времена.

Необично, гигантско развијање руске литературе за Пушкина и Гогоља такођер није уносило промена у религиозни круг мисли тога времена. Пушкин је такођер написао неколико

религиозних песама, пуних религиозног осећања. Религиозне

идеје занимале су великог песника пред саму његову смрт.

У делима Гогоља није се могло нигде приметити, да -се писац заноси религиозним проблемима. Гогољ, како и сам признаје, осећао је потребу да црта мане и грехе савременог

друштва, које се тушило у пошлости (тривијалности) и које је.

заслужило да буде исмејано, изобличено. Гогољ је, пишући своја дела, пазио на црте лица својих јунака, на физиономију, на карикатуру, које је после у својим делима појачавао, да их што више изобличи и исмеје. Прелазећи са платформе т. зв. украјинске литературе, напуштајући традицију свога краја, колдуне и свога Тараса, ушао је у нови свет »Носева» »Акакија

Акакијевића«, »Ревизора« и »Мртвих душа«. Гогољ је износио |

све те своје типове на сцену, осећајући и сам бол што су такви. Зашто баш сви морају да буду такви деструктивни типови > Гогољ се дубоко замислио, пишући наставак »Мртвих душа«. Дај, да дам нешто лепо, узвишено, позитивно, конструк= тивно. Покушао је да пише и уверио се да не може. Погледао је у огледало, згражао се. Пред њим је био Чичиков. Погледао је други пут. Пред њим је био Хљестаков. Сетио се Гогољ свога предавања на универзитету, сетио се да је и он био Чичиков. Пећ је пламсама. »Мртве душе« гореле су. Кад су за овај случај чули људи од литературе, кад је за то сазнао критичар Бјелински, згражали су се и тврдили да је Гогољ полудео. Међутим Гогољ није полудео. У његовој души водила се дуга унутрашња борба. Док је Гогољ описивао људе, њихове страсти ситне и бледе, живео је он животом својих људи. Кад је почео да живи унутрашњим животом, осећајући грижу савести што се смејао манама других а сам своје није видео, његова су дела добила сасвим другу форму, сасвим другу садржину. Са Гогољем је религиозни проблем први пут изашао на површину. Овај моменат у руској литератури у уској је вези (континуитету) са.свим оним елементима зрачним, светлим руске религиозне филозофије која провејава руску књигу до данашњег дана.