Братство

Гогољева исповест.

Гогољ је дошао до уверења, да је сав његов рад био без потребе, да се тим његовим радом неће нико користити и да је само један мали незнатни круг људи који му одобравају и којига соколе. Сам Гогољ згражао се над својим делом, над животом. И ако су његови присни пријатељи, међу њима и чувени критичар Бјелински осуђивали овакав његов поступак, шта више исмејавали и представљали глупим, Гогољ је остао доследан све до своје смрти. Ова нагла пертурбација може се објаснити психолошки. Гогољ је у својим делима осуђивао и изобличавао грехе, који су били његови. У његовој души појавило се искрено кајање а затим жеља да све то на неки начин поправи. Потребно је за све ово припрема за унутрашњу борбу, победа унутрашњег живота над спољним под цену највећих жртава. Треба оставити све мирско, светско и задубити се у свете мисли. Гогољ је претпоставио унутрашњи живот слави. За литературу т. зв. лепу књижевност несумњиво то је био велики губитак, али за руску религиозну филозофију Гогољев случај означава епоху религиозне мисли, која ће се у врло кратком времену уздигнути на највећи ступањ и озарити све народе својом искреношћу, лепотом и узвишеношћу.

Гогољева религиозна мисао не представља у свом континуитету систем, не представља шта више ни део једног система, она је описивање унутрашње борбе и унутрашњег живота истинског хришћанина. Књижевни рад у том правцу, незнатан је, фрагментаран, без икаквих претензија.

Поред свега тога Гогољев случај заиста је светао религиозни моменат у руској литератури. Јавила се светлост не да се угаси него да обасја простране пределе, који чезну за светлом.

ЕЗ

Руски народ са свим својим врлинама неисцрпна је ризница велике руске литературе. Идеали су рускога народа, по речима његовог великог писца Достојевског, чисти, силни и свети. То су хришћански идеали. Они се манифестују у смирености, одрицању од самог себе, у стремљењу служења другоме, у љубави и саучешћу према несрећним... У народу има светитеља, те још каквих! Сами светле и свима нама пут осветљавају.

Писци, који су црпели своја дела из извора руског народа дали су примере најлепше у светској литератури. Њихова су се дела проширила и разнела на све четири стране света,

Мирко Максимовић.