Братство

__ [18

Ћанопва, вршене свете службе, а кости наших јунака по целој нашој отадбини подсећају нас, да нам она велика наша светиња да је она управо велики наш свети храм за цело њихово и наше потомство. А због тога, неповредност, славу и светињу великога храма наше отаџбине дужни смо ови чувати са онаквом љубављу и онаквим салопрегоревањем, са кажвим су је они створили. Свако друкчије поступање, у коме не би било новакве наше љубави и самотрегоревања, било би обесвећење светог храма отаџбине и погкопавање његових основа.

У садашњој нашој отаџбини састала су се браћа, која су се више «од тисућа. година, знала по свом сродничком јединетву, али све до наших „дана нису била у заједничком дрекавном дому, како су то њихови равумни људи ивјавили. _Равдвојена, у равличним крајевима живела су наша племена сасвим зајсебно т спрадаста (у од навале свакојаких непријатеља. Нису успевала да дођу до духовног јединства, које би их прикупило у једну своју 'аопетвету државну делину. И само хришћанство, које је од времена светих апостола Кирила и Методија било и словенска духовна, "тековина, није могло ујединити наша брат ка племена. Ускоро после апостолског рада, Ов. Кирила и Методтја настала је коначна деоба поглавар става у првобитној хришћанској цркви. Па како су се наша народна племена, као Хришћани, налазила једна у крајевима једне одељене шрквене тупшраве, а друге у крајевима друге такве управе, тим самим остала су она, и даље духовно одвојена, једна (од лрупог. Туђишта, (су се тако наша шпле"мена једно од другога све до наших дана, кад су се ин код јелних и код друпих јавили просвећени умови, који су пуном снагом порадили да једни друге боље познамо и да зажелимо праву братску заједницу, какву сала имамо.

У тој братској заједници за ово кратко време доспели смо да уђемо у пун напредан живот. А све то имамо да благодаримо јуначком жртвовању јунака ив свих наших племена. Уставним законом на данашњи дан, кад чинимо помен тим јунацима, утврђено је и наше државно јединство. На нама је сада дужност, да ову своју у свему блапословену и у свету признату домовину радом својим високо узлитнемо, да је учинимо срећном и напредном онако, како су заслужиле многобројне јуначке и страдалничке жртве свију наших племена. А то се може постићи само утврђивањем безпраничне љубави међу њима. На свима нашим тросвећеним „ушима, ши грајдрншитцима (аетју атозшва, у свота, таштим пјрајевима, данас је то тако велика и света дужност, какву никад у многим већ протеклим вековима нису носили прваци наших наролтних племена. Та нова дужност, дакле, и црквених службеника и свију просветних народних првака састоји се у главноме у томе да и својим личним примером и својом патриотеком 'поуком сви обавештавају цео народ: да нам је сада више него ли икад потребно да живимо у љубави. "Том треба учити и стати је људе и целу нашу омладину. Свака распра и свака неслога била би у наше дане велики ударац нашој отапбини. Нарушена, би била и њена слава и њен напредак, који је и за све нас лично користан.

Према овој потреби заједничке ненарушиве слоге сви осећамо велики болу души сећајући се страшшога влочина извршеног у Народном Представни ш| одакле смо очекивали да нас греје стална то-

плота сунца сложнога братског рада. Свака родољубива. душа целом својом снагом штроклела је тај богомреки злочин, који нас је осрамотио пред просвећеним светом и учинио, да наша Отаџбина заставе у хитним и корисним радовима, који су јој толико потребни, да би што пре дошла до онога места међу шросвећеним народима, какво доликује племенитости срца њенога народа. Али, баш тај страшни и безумни злочин треба. да нам отвори очи, да видимо колико нам још треба груда да у нашем народу у целој земљи утврдимо братски мир и љубав. Притрлимо, дакле, пуну јеванђелску љубав и јунесимо је што скоршје и у најскромније народне домове са главном јеванђелеком поуком: дасмо сви