Братство

_ [04 —

ку нашу. Свуд где оком погледаш веленило. Воће већ у плоду, ливаде давно покошене терају већ и по други пут траву. На виноградској лови висе сочни гроздови. Тице прелећу са гране на грану по воћњацима, певајући дивну химну своме Створитељу. Шчеле и мрави истрајном вредноћом раде непрекидно. Тамо, на високом једном јаблану, грлица сваки час долеће и доноси младунцима храну у уста. Како је дивно све ово Бог удесио! Влагословен да си Господе, који нас и путем животиња учиш љубави и раду!

(Сео сам на траву једнога. шљивика, да се'сдморим у хладовини Не далеко од мене је један виноград. Чујем наједанпут дечије гласове. Две девојчице иду према винограду. Али више се прикрадају, као да имају неку злу намеру. Иду а сваки час се осврћу, као да се нечега прибојавају. Џало ми је одмах у очи, да нешто смерају. Ах, сигурно би хтеле грожђа у туђем винограду! Ишле су све лакше. А онда, једна се сатне и допузи у виноград, а друга је чувала стражу.

Како је то гадно! — помислио сам у овоме часу. Ова, деца нису видила у својој кући никаквих добрих шримера. Зашто краду“ Сигурно, јер су видили оца и мајку, да то чине! Зашто би у овом часу, да их почнем ганшти, лагтали да крали ниву... Зато, јер им и родитељи лажу, стално лажу. Кад би људи знали, како рђави примери штетно утичу на младу душу детињу, како лаж и псовка умртвљавају савест деце, никада не би ни једну бопохулну, и ниједну неистиниту реч изрекли на своја уста, нити би руком потегнули за туђим

· добром. | Она народна: »За грехом грех се ваља«, најочитије се види баш код деце. Прво почну поовати и лагати, а онда почну красти. Друговима, пера, и оловке, комшијама воће и грожђе, а после ће као људи коња, краву и волове. Кад је једна мајка — прича немачки писац П. Розегер, ухватила свог сина, дечака од 12 година где краде воће од њиховога комшије и донесавши јој слагао, да је набрао у својој башти, она. је толико плакала, као да га је видела на самртничком одру. Заиста, овако праве мајке плачу, само кад им децу воде на осуЂеничку клупу или у смрт.

Но, како често родитељи хоће чак и да оправдавају своју децу за мање лажи и ситне покрађе речима: »ситницеј« Наопако и по себе и по њих! Гле, и барут је ситна, ствар, али множина ситних ових стварчица кадра је да баци у ваздух куле и градове. И киша пада у ситним капљицама, но пада ли неко време непрекидно, кадра је да потопи села, и градове. И лед пада прво ситан, али за по сата он уништи красна, поља и родне винограде. И две три кратке, и најкраће речи кадре су често да убоду већма него нож. Тако звани ситни и мали греси, прелавећи људима у крв — постају крупнице и стварају “од њих злочинце.