Братство

проблемима света, који их окружује, ш већина их не разуме |

своју веру и богослужење. Ми знамо, да је религија. потреба целукушног нашег »ја«, т, ј. и разума, и воље и осећања; али. ваља. напоменути да су осећаји и природна инстинктивна тежња, к Богу, код детета. много јачи, него ли у одраслог човека, јер живот још није ститао да својим бригама и страстима метне своју руку и упрља чисту душу детета. Зато је и рекао“ Спаситељ када су му доносили децу: »јер тажвих је царство Божије; јер заиста вам кажем, да кој-тод не прими царство Божије као дете, т. ј. с вером и чистом душом, слично детету, да неће ући у њега«. (Лука, 18, 15.). И због тога лишавати децу храма и причешћа тако исто је неравумно и опасно, као што би неразумно и опасно било кад би смо им одузели и ваздух, на основу тога, што дете не схваћа шта је то ваздух... Св, Тајне и храм Божиј — (оу ваздух за душу човека. Говори се, да нови

суд дуто држи, ако не и увек, мирис оне текућине, која се тада | улива у њега, То се исто може рећи и за шрве кораке у вас

ствитању деце... «“

Та побожна атмосфера, која треба да обавија колевку детета, врло симпатично је приказана у Тургеневљевом роману »Племићско гневдо«. У васпитању Лиге Калигине, главног лица споменутог романа, заузима главно место дадиља Атафија, која, јој је својом одрдачном оданошћу шрема њој и својим добрим упливом заменила рођену матер. Атафију су поставили за. Ливину дадиљу, кад је овој било тек пет година. » Лизу је испочетка, уплашило овбиљно и строго љице нове дадиље, али после брво је навикла на њу и јако је заволела... Атафија, се није делила од ње. Она је обично, сва у црнини, са загаситом марамом на глави, с мршавим и као восак про-

зрачним лицем, усправљено седела и плела чараше. Код ње- |

них ногу, на малој столичици је седела Јива и тако се исто бавила, неким послом или је важно подигавши своје сјајне очи слушала што јој прича Атафија; а Атафија јој није причала бајке: умереним и једноликим гласом причала јој је жи-

вот Пречисте Дјеве, живот шустињака, угодника Божијих и ј

светих мученика; говорила је она Лизи, како су живели светитељи у пустињама; како су се спасавали, трпели глад и беду, како се царева нису бојали и како су Христа исповедали; како. су им небеске птице храну доносиле и) звери им се покоравале. Атафија је говорила с Јивом важно и омирено, као да је и сама, осећала, да јој не приличи говорити таке узвишене и свете речи, Лива ју је слушала, и слика, Овудаштрисутнота Бога: утиснула. се у њену душу с неком слатком онатом и напунила је чистим и побожним страхом; а Христос јој је постао нешто блиско, готово сродно. Атафија ју је научила и молити се. Кад када, је будила, Ливу у зору, ужурбано је облачила пи одводитаје потајно на јутрење. Хладовина и полутама јутра, свежина.

_п празнина Цркве, сама та тајанственост тих одлазака и пас -