Братство

о

дично, наладајући на душу, и због тога, је вечни кушач, али не и властелин: »узнемирује нас и увбуђује, али нам не затоведа«. Ово је први ступањ у хришћанском васпитању. То смо навели због тога, што се сада у Русији — мнота деца у опште не крштавају. Јасно је, да се дете не може самостално

користити својим равумом и слободом, па трема томе није у

стању ни да тај први и неопходни услов хришћ. живота сам тетуни. Па чија је дужност, ла та приведе Прквиг “По је залатак родитеља. По је њихова прва обавеза према Богу. свом детету и својој савести. Дакле, рекли смо, да благодат крштења уништава грех, али у даљем животу детета грех нанова појављује и према томе друга задаћа родитеља је да бев повреда сачува душу нповота човека и да учврсти у њему семе хришћ, живота, Јетан од чувених руских писаца о духовном животу посљедњих го-

дина Х1Хлв., руским прквеним људима познати ешиском Те-

офан, затвореник Вишенски (ј 6. јан. 1894. г.) указује на необходност тажога васпитања, да би дете, кад му се развије -авест, сматрало себе не само равумно слободним бићем, но ти особом, која је увела на себе обавезе према Господу, с Којим је неразлвојно везана његава вечна судбина. « како ћемо то тостићиг Како да се постуша са крштеним,. да неби, кад узрасте, ништа, друго: желео, него: да буде прави хришћанин“ Орество за то је — причешћивање са Ов. Христовим Тајнама, молитва на дому и у цркви. Заједно са вером и побожношћу родитеља то ствара, спасоносну атмесферу за душу детета. Особито је блатотворно за децу често причешћивање: оно, на особит начин, храни њихову душу и чини је непристушачом за ђавољоке силе. Примећено је, да деца на дан причешћа покавују дубоки мир, и осећају да им је олакшано стање болести, ако је било тога. Често прате (Ов, Причешће и чудесни знаци. Тако, Ов. Андрија Критски у детињству дуго није говорио; забринути родитељи трибегли су у своме јаду благодатној Тајни и једанпут, ва време причешћивања, Господ је развезао његов језик, који је после напојио Цркву потоком сладксречивости и мудрости. О речима и примерима, које смо навели, сведоче не само богослове, него и друга лица; тако је напр. један лекар, после својих испитивања, тврдио. да у већини дечијих 60лести треба носити к Ов. Причешћу и врло је ретко био приморан да се после тога служи медицинским средствима. Треба нагласити, да цело црквено уређење има спасоносан уплив на људе и због тога и говоримо, да је неопходно потреоно да се деца носе у Цркву, и да се дотичу Еванђелија, Крста и икона; а код куће да се осењују кретом колевке и храна, и да се кроти Ов. Водом. Нека нам се не товори да баш није преко потребно носити децу у Цркву или их одвести кад-кад тамо, јер да они од свега тога мало разумеју и много што-шта још: ке схватају. Што се тиче разумевања, то се ни одрасли не сналазе увек у

У