Братство

— 147 —

_ Сва еванђеља, сав рад апостола и сва историја нас уверава: да много, да све можемо постићи без обзира на то ко смо и шта смо, што се односи на наше духовно усавршење и спасење, само ако то доста озбиљно хоћемо. Ту је Господ сигурно с нама, нама на помоћи. Све могу Христом који ме крепи, вели Ап. Павле (фил. 4, 13.)

Миможемо да верујемо, Богу да се молимо, да постимо и да се подвизамо. Ми можемо сва добра да чинимо и сваку врлину хришћанску да извршујемо а да насу томе данас никаква сила не омете. Можемо највише да тежимо, свој земаљски живот стално поправљамо, и највише духовно усавршење да желимо. И коликогоду томе успемо, будимо с тим измирени, и не тражимо често преко оног што сведобри Отап небески од нас још мудро крије, и у најбољој намери по нас, од нас задржава. И зар није том једина, права и тежња достојна човека који је од свих живих створова спасем својим једино усправљен, а поглед му је стално управљен на небо — праву постојбину његовуг

Не тражимо пак никад оно што не можемо, или што постићи не можемо. _

Ми хоћемо често да смо по сваку цену здрави а 6о“десни смо: хтели бисмо стално младости и лепоте а прохујали су; хтели бисмо богатства а сиромашни смо; хтели бисмо среће а несретни смо. Узрок томе је вазда скривен у недокучивој тајни воље Божје и његова промисла, и ми се у томе морамо да умиримо јер да је све то пролазно. Али једно можемо свагда да постигнемо што више вреди него све богатство, сва младост, здравље и лепота тела, а то је после овог привременог, пуног искушења, живота : вечнии блажени животиза гроба. Тај је живот свагда у нашој снажној вољи и моћи.

На почетку нове школске године и наша омладина ваља да има на уму две главне речи: хоћу имогу јер ове одлучују њезин успех.

Сва пажња наше омладине је била у последње време живо управљена на далеки прекоокеански свет, на Америку, где се наша омладина борила у ногометном шпорту за светски рекорд од којега је насилно задржана. И док се то све омладине, овде на дому болно такло, са мало јачом позор"љивошћу може се можда и сме рећи: да је то баш успех наше здраве омладине да је насилно спречена у првенству.

Форсирање до махнитости телесних вежби преживелих западних народа, није ли последњи пресилни упон за расну регенерацију пред незадрживим процесом старења тих народа, и пред почетком узмицања њихова са позорнице света 2 Мислилац и син запада, Шпенглер, је објавио сутон у ствари махом спољашње културе запада, а мислилац руски, Н. Бер-