Братство

= 34

су навикнути или на Епикурову формулу уништења или на Платонову формулу бесмртности. Епикур је учио да се човјек састоји само од атома, Т. ј. недељиве материјалне парчади. Његова је: личност само механичко сједињење атома. Приликом смрти атоми се растављају и стапају у нове комбинације са другим атомима. Од њихове пређашње комбинације, која се некад звала жив човек, не остаје никаквог трага те не може бити говора о ма каквом васкрснућу. Платон пак учио је да се човек састоји од вечите и непроменљиве душе, која је, док човек живи, закључана у тело као у тамницу. После смрти душа се ослобођава и било постаје чистом и непроменљивом духовном супстанцијом било опет се враћа у нову телесну " тамницу. И тиме се искључивало васкрснуће. Оно је изгледало невероватно и доцније, те например Јован Златоуст пише да »филозофи у свима односима се размимоилазе, само о једном сви сагласно, као из једних устију, уче, наиме да нема васкрснућа.«

Природно настаје питање, да ли филозофија има још и сада да остаје при таквом негативном ставу према формули васкрснућа, која је била »Грцима безумље« (1 Коринћ. !, 23) или је она прихватила нека нова гледишта, која могу подупрети ову формулу.

Изгледа да модеран културан човек може да исповеда само једну формулу и то нихилистичку, формулу уништења. Али баш са гледишта модерне науке потпуно уништење било би једно чудо, које надмашује и бесмртност и васкрснуће. Ствар је у томе што једну од основних идеја-водиља модерног научног схватања природе сачињава консервативни принцип сачувања. Сачува се или материја према теорији француског хемичара Лавуазјеа, или сила према теорији Роберта Мајера или енергија, као што се радије изражавају модерни научници. У природи ништа се не губи. На тај начин као да постаје оправдана друга, паганска формула бесмртности. Али није ни она беспрекорна баш у светлости модерне науке. Пре свега тако звана регенерација, т. ј. потпуно васпостављање, могућа је само код најнижих организама. Што је савршенији организам то је сложенији и као такав подвргава се распадању. Као што је нарочито нагласио Вајсман, заиста не умире само најпростији организам, који се састоји само од једне ћелије, Али израчунато је да човек има од прилике 17 трилиона живих ћелија, Све су оне живе после његове смрти. Али он остаје

А а