Братство

—__ 5

људски живот (макробиотика) или да чак врате старцима младост (подмлађивање), јер тиме се у најбољу руку само донекле одгађа смрт, чија нвминовност ипак остаје у пуној снази. Мефистофелу је пошло за руком да од расходованог старца Фауста неправи младића, који је чак завео невину девојку. Али на крају Гетеове дела Фауст опет постаје изнемоглим старцем, чији се живот завршава смрћу. Ако је смрт заиста само уништење и ако човек није у стању да пије из пехара живота, њему не остаје ништа друго него да по могућности без икаквих болова учини крај своме животу, То је тако звана еутанасија, »блага смрт« И заиста, например, француски биолог Ле Дантек, који је оберучке ухватио формулу уништења, препоручивао је самоубијство свима онима, који хоће да изведу | све закључке из ове формуле.

Није ни много утешнија од нихилистичке формуле уништења она инертна формула бесмртности, коју је прихватио

паганизам. Утврђује га увек оно физичко или духовно стање човека. у коме га је затекла смрт. На тај се начин ствара према Хегеловом изразу нека »рђава бесконачност«« у којој је све укочено и у пуном смислу речи мртво. Баш су зато антични народи тако тужно сликали посмртну судбину бесмртног човека у царству сенака.

Највише разлога за оптимизам даје хришћанска формула људске судбине послије смрти. То је формула васкрснућа. Понекад се брка са паганском формулом бесмртности. Али није то тачно. Према хришћанским појмовима права бесмртност доликује само апсблутно савршеном бићу те у молитви, која се чита на Духове, вели се да је само Бог бесмртан. Што се пак тиче човека, за њега важи друга формула, која место ништавила и укочености уноси вечни живот и динамику у људску судбину после смрти. Само она је формула кадра да замени очајање надом и тугу радошћу. Али настаје питање, може ли културан човек прихвати фоумулу васкрснућа а да не компромитује тиме своју културностр

Таква сумња изгледа тим пре оправдана, јер је избила јер је избила већ онда, кад се хришћанство почело проповедати античком свету. Приликом проповеди апостола Павла Дела апостолска причају да кад Атињани »чуше васкрсеније из мртвијех, онда се једни ругаху; а једни рекоше: да те чујемо опет о том« (ХМП, 32). Овакав став апостолових слушалаца имао је својих разлога. Најинтелигентнији од њих били