Братство

= 1

је највиша и најзначајнија. Баш зато њега је занела оперска уметница госпођа Виардо.

Култ лепоте давао је смисла и подстрека стваралачком раду Тургењева. Није сликао ругобе живота као његови француски савременици. Није прикупљао »документе«, а т. ј., буквално, доказе за натуралистичку доктрину, као што је то захтевао Зола. Није ни сматрао свој позив у томе да буде, као што се онда говорило у Русији, писац са »правцем« т. ј. са одређеном публицистичком тежњом. Сублимирао је стварност. Позивајући се на Гетеа, тврдио је да права уметност слика »живот као предмет поезије« или »живот уздигнут у идеал поезије«. Зато није формула његовог стварања онај тобож научни натурализам, који су проповедали Тен и нарочито Зола, него уметнички реализам, који уноси лепоту у стварност и стварност у лепоту.

Дакле позитивну метафивику Тургењева сачињава култ лепоте. Његова пак позитивна етика састоји се у симпатији према човеку. У преводу са грчког језика реч »симпатија« означава сапатњу. Па сва су Тургењевљева дела прожета баш овим осећањем. У складу са својим суморним схватањем света не слика Тургењев радо поноситог, самопоузданог и срећног човека, него напротив неодлучног, слабог несрећног, »сувишног«. Био је песимиста. Али није био мизантроп. Не слика своје сасвим нејуначке типове са парнаским презирањем. Као што је приметио Бурже, улива читаоцима уверење да нису то клонули људи, него само незавршени. То су Хамлети или чак »Хамлетићи«, код којих бледило размишљања потискује руменило воље; слаби и неодлучни мушкарци, кунктатори и дезертири љубави; сањалице обојег пола, која траже срећу, али сопственом кривицом промашују њу. Тургењев, чија је душа, према изразу Полонског, »била наизменце душом мушкарца, женске, детета«, идентификује самог себе са свима овим типовима. Конгениално саосећа њихову тугу и њихове физичке болове. И баш у томе је неодољива привлачност његових дела, онако исто као и приповедака Чехова, који је у томе погледу најбоље продужавао његову традицију.

Таква је била Тургењевљева филозофија. Она потсећа на филозофију Шопенхауера, који такођер пориче ма какав виши смисао стварности, сматра да је само. несрећа реална, проповеда симпатију, јер сви су људи једнако несрећни, и види једну утеху у уметности, нарочито у музици. Зато је Тургењев

у