Братство

= 129 =

"писао Херцену: »Шопенхауера, брате, треба читати што пажљивије, Шопенхауера«. У писму ка једној дами тако је карактерисао своју филозофију: »казаћу укратко да сам поглавито реалиста и највише се занимам за живу истину људске фи-зиономије; равнодушан сам према свему што је натприродно; ни у какве апсолуте и системе не верујем; највише волим слободу; и, у колико могу да судим, оспособљен сам за поезију; све, шта је човечанско, мени је драго«. !

Таква је филозофија мелахолична те није донела Тургењеву личну срећу. Није га узалуд госпођа Виардо назвала најтужнијим човеком на свету. Једном признао је да је у његовој души такав мрак, који је тамнији од тамне ноћи. Своју безверност није сматрао за преимућство, него за ману: »Ко има веру, има све и не може ништа да изгуби; ко пак њу „нема, тај нема ништа; и то ја осећам тим дубље што сам припадам онима, који је немају«. Признао је за своју »личну несрећу« околност да »није Хришћанин«. Тешко је подносио своју метафизичку усамљеност тим пре што је се њој придружила 'и социјална усамљеност: »мене грде сви — и црвени и бели, и одозго, и одоздо, и са стране«. Са Толстојем био је у свађи која се тек пред његову смрт завршила миром. И ова је свађа "била изазвана одсуством код Тургењева оног моралног патоса. који је јако отежавао живот Толстоја, али је опет давао овом животу смисао једног одговорног позива. Достојевски је презирао и исмевао (у »Злим духовима«) Тургењева због одсуства код њега верског патоса. У шесетим годинама ХЛХ столеђа руска је критика и јавност та«о непријатељски дочекала његов роман »Очеви и деца«, да се онда чак одлучио да потпуно "напусти перо и каже »доста«. Додуше на срећу није то учи'нио. А крајем седамдесетих година доживео је и признање његовог талента. Када је приликом Пушкинове прославе у Москви положио венац на попрсје својег омиљеног песника, Писемски је узео венац са мраморне главе Пушкина и уз пљескање публике крунисао је њиме живо чело Тургењева. Али истодобно Тургењев се опасно разболио. И у тешким мукама, не само физичким, него и духовним, без оне вере у метафизички "смисао живота, која је једина кадра да ублажи људске патње, дочекао је смрт, која је му изгледала као одвратан инсекат или као зла старица, која нас гура у ненаситу, нему и глупу рупу.

(С обзиром на такву филозофију добија свој смисао и Тургењевљево уметничко стварање, нарочито ако га упоредимо