Братство

— 26. —

страдања и смрти на крсту Спаситеља. Отпјевавши почетак васкршње пјесме, православни за свештеником и свјећоносцима излазе из храма. И тужан и весео ход око цркве, ход пун очекивања у ноћном мраку, и нехотице напомиње ход мироносица Гробу Господњем. У полумраку ране зоре као да се небо слило са земљом, душа је потресена, сузе теку саме, а уста се широм отварају понављајући црквену пјесму: Воскресеније Твоје, Христе Спасе, ангели појут на небеси, и нас на земљи сподоби чистим сердцем Тебе славити.

Обиђоше око храма и стадоше пред западна врата. Брзо, Божји јереју, брзо нам објави васкрсење нашег Спаситеља! И ево из уста свештеног слуге Цркве, као из уста анђела радосна гласника, излазе најрадосније ријечи: Христос 80скресе из мершвих!... Сузе потекоше из очију... Васкрсло је оно што је било мртво послије Адамова пада! Васкрсло је сво човјечанство! Васкрсли смо: и ја, и ти, ион, и сви ми!... Крст отвара затворена црквена врата; у храму се слили свјетлост и тамјан, а сви, у знак велике радости, пале свијеће, све блиста радошћу, обновљењем, васкрсењем.

Сав даљи ток јутрење није ништа друго него непрскидна, свечана пјесма васкрса. Слушајте ту пјесму, пратите сваку њезину ријеч, сваки тон, звук — у свему је једна и иста мисао: Христос воскресе! Усред непрекидног пјевања, свештеник с крстом у руци и запаљеном свијећом, а у другој с кадионицом, обилази сву цркву, као анђео благовјесник, поздрављајући вјерне у храму радосним Христос воскресе! а они му одговарају: вопстину воскресе! Сви у цркви учествују у богослужењу; сви су забављени, јер се свију тиче радост свијетлог Христова Васкрсења! И што даље иде, све се више уздиже свечаност празника. С иконом васкрсења свештеник излази из олтара ради љубљења са свима православним и почиње чудесна свечаност љубави, вјере и наде. Пјевачи пјевају јединствену пјесму по својој узвишености и њежности: Воскресенија дењ, и просвјетимсја торжесшвом, и друг друга обимем: рцем братије и ненавидјашчим нас простим веја в0скресенијем! У тој пјесми свака ријеч одише љубављу, чистом, узвишеном, небеском љубављу. Само срце окорело у сатанској злоби не топи се, неће се смекшати при том пуном љубави црквеном позиву: »Све опростимо ради васкрса; на зовимо браћом и оне који нас мрзе!« О, колико са много благодатних мисли рађа у души која вјерује за вријеме те чудне јутрење!..,