Братство

—_ оу —

А зар није и сав наш земаљски живот само као вријеме уочи будућег васкрсаг Око нас влада мрак. Блиједа свјетлост разума стара се да обасја ту таму, али узалуд: ми се само спотичемо и падамо. Око нас грме дивне ријечи које хоће да нас уразуме — и у тишини бескрајног мора, и у бијесу буре, и у треску грома, и у тихом заласку сунца, — а човјек ипак остаје у мраку. Најпослије, из Божје књиге, св. Писма, избија најјачи извор свјетлости, али човјек је непрестано у сумраку, он и даље пада под тешким крстом, губи се и умире... Њега уносе и скривају у земљино наручје. Навечерје је прошло, близу је зора, дошао је час наде која се не-

стрпљиво чека. Све те хумке које се бескрајно нижу по гро-

бљима нешто очекују. Освануће радосно јутро, почеће се дизати мртви из својих гробова — они Који су чинили добро у васкрсење живота, а Који ср чинили зло у васкрсење суда... Најпослије отворен је храм вјечности: мудре дјевојке уђоше у њега и почела је за њих свечана, вјечна јутрења при свјетлости сунца које не залази — Христа! О, како ће тада они који су се прославили загрлити једни друге. Рећи ће: »Христос воскресе! стога смо и ми васкрсли!« Више се неће имати шта опраштати; све је опроштено, све је заборављено. Тада... ах, да ли се ми само за то вјечно, за ум непостижно, тада не рађамо, живимо и умиремог..

(2 "руског: 622. И. Кулжински.

Вечни живот

(Размшаљање у покајној години)

Од како је људи на земљи и од кад се за њих зна, људи

«су свагда осећали и веровали да садања људска природа као

и сва природа око нас нису оно шту су негда били. Све се изопачило, све се мучи и болује. Зато и постоји код народа прича о неком старом златном добу кад на свету није било

"невоља, беде, ни смрти. Људи су се увек жалили па се жале

и данас на разна зла у овом животу и на смрт као највеће зло, па су чезнули за бољим животом и да се избаве од сва-

кога зла и сваке напасти.

Али не само људи, и ова нема природа око нас, тужи и чезне, и ако ми то не чујемо и не разумемо, јер нам зато

„недостаје довољно развијено чуло.