Братство

= 160 =

најекстремнији начин. Нововаветник за време поста спутава, страсти, смирује вихорски живот нагона, он разбија и укида. механику телеснога живота, он од онога природнога у телу чудо чини, преузима га под своју власт. да време поста човек је господар свота тела исто онако као Бог космоса, и као што човек може да. онај природни процес у телу појачава или обуздава тако и Бог може да савладава велике природне законе. Пост. — савладавање тела је слика савладавања природе од стране Бога. Зато је пост са: својим победама над телом — чудотворство. Пост, којим човек крши своју природу је мало откровење, кров пост човек објављује Бога исто онако, као што се Бог „побеђујући јестества чин открива“. Поменута, катарса — чишћење је у ствари градитељство своје врсте, човек прави од свога тела храм у који се усељава св. Дух и тиме уноси промене у свој верски живот, он сада иде у храм Боту и Бог долази њему, јер је и он храм, а ко себе претвара у храм претвара свој живот у богослужење — литуртију. Биће поста најбоље је изражено у речи аскеза — вежбање. У вежби се човек пашти да вештачки створене запреке, које су у почетку лакше а доцније теже савлада, преброди. Вежба, је вештачка реконструкција најтежих момената животних, на које човек хоће да се привикне, да би их једном кад их ток реалног живота, понесе могао пребредити. Нас овде ванима, само духовна вежба, па се питамо који су то најтежи моменти религисвнога живота • Христос је казао „ако се ко одрече мене, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим“. Човек се одриче Христа из више разлога; некад под притиском политичког гоњења (римска империја, Русија), некад због тежине „јарма“ Христова, а некад због тога да неби изгледао реакционаран, назадан и смешан. Та три момента, те три горчине верског живота вештачки се реконструишу у посту да би се човек на њих привикао. Сводећи телесне потребе на минимум човек сам себи ствара ситуацију која је равна оној кад га друштво тајно или јавно прогони због Христа. Постом су се припремили за обрану хришћанства, сви мученици. Пост је директни и позитивни одтовор на Христово питање: шта би сте ви учинили да мене.

Христов је казао: „ако ко помогне једног од ових малих (невољних људи) помогао је и мене“. Човек се одриче ближњег као и Христа из више разлога. Коме је тешко љубити Бога, томе је још теже човека, то је један разлог антропофобије и главни, други и трећи су: глад себичности која, неутољиво тражи све више и више, и заблуда, која неда човеку да види да је несрећа ближњих његова несрећа, срећа, ближњих његова срећа. Пост ослабљава динамику личне потрошње, он тим ограничава апетите, ствара економски суфи цит, кота ето сама природа ствара одређује за „мале“. Човек се духовном вежбом свикава на трајни минимум у потрош-

Па