Братство

= 158 —

попречне греде, потребна, удубљења. Звучним гласом су понављали касарнски зидови, који су окруживали двориште, лупу чекића.

После бичевања до поласка на крст, биће да је остало слободно време, док су столари радили. И баш за то време Ујатледа да су војници, одређени за, извршење казне и измислили себи од досаде забаву са „царем јудејским“.

Може бити, да су се сетили пролетних игара, Сатур» налија, у којима је Бога-цара Златнога Века, Сатурна, који је сишао с неба на земљу, кота су људи исмејали и убили, престављао на смрт осуђени злочинац. Накинђурили би Га, смешном порфиром, посадили на необичан престо, клањали му се, испуњавали све његове прохтеве а, затим би га, обесили.

„Ове се дешавало као у позоришним салама“, спомиње један од очевидаца. Сличне римским Сатурналијама, изводиле су се такођер игре код Перзијанаца, Вавилоњана, а може бити и код старих Египћана. Оне нас одводе кроз мистерију — мит о исмејаном и убијеном од људи Богу сунца, Ра, ка, незапамћеној старини, — ономе, што наука назива, „преисторијом“, митом о „Атлантиди", а Откровење — „првим допотопним светом“, Ово — као неко вечно, општечовечанско бунцање, које се стално понавља — ђаволска је каритура на Сина, Божијет — окренута, уназад, до почетка времена, исполинска сена, онога, што се десило у дворишту Пилатове преторије, у 31—832 години наше ере, 6—7 априла, на страсни Петак, у 9 сати изјутра.

Војници су, како изгледа, изнели на, трг из касарне покретну столицу центуриона, и поставивши насред трта, посадили на њу Исуса, после бичевања, нагог, окрвављеног.

Нетко је може бити, нашао дроњак од војничког црвеног плашта, које се ваљао около по дворишту и служио за брисање ноту; навукли су Му га на леђа, место царског пурпура. Затим су извукли из гомиле грања, које је служило за одлатање ноћних ватри у дворишту, бодљикаву гранчицу дреновине, и ставиле је на главу место царског венца. На крају су Му стрпали у везане руке, из исте гомиле, трнов труп, место царског скиптра.

И павши пред њим на, кољена, поклонише Му се, говоре ћи : радуј се, царе Јудејски.

„Ауе Кех јидеотша !" — место „Ауе, Саесат Ппртафот !" И, може бити, да су додавали уобичајени поздрав римских војника цару: „Ауе Саезат Ујећот Пиретафот !" „Кесаре Победиоче, радуј се!" — Као да се сам ђаво, кроз уста људска, изругавао над Оним, који је рекао: „Ја сам победио свет“.

И пљуваху на Њега, и узевши трстику, удараху Га, по глави.

„Цар Ужасног Величанства", Бех +теттепдае тпајезђа 5, Сатуново страшило, луткина душа, Хананова позоришта. од