Братство

= 101 =

Најзад, уколико се читава култура европских народа, променила, под утицајем Хришћанства, у толико је и она световна, уметност која, није намењена да служи култу и цркви, добила нове мотиве и нови правац, нову висину, ширину и дубину. Стваралачки геније баш хришћанских народа, дао је најузвишенија и најплеменитија дела, према којима, чак и ремекдела античких мајстора, изглелају само као приправни радови. Узмимо, на пример, Хомерову Илиаду и Одисеју и упоредите ова дела са Дантеовом „Божанственом комедијом“ или Гетеовим „Фаустом“ и ви ћете неминовно опазити колико је уметност хришћанских мајстора накрилила античко стваралаштво. Код хришћанских народа песништво, музика и пластичка уметност су се оботатиле таквим ремекделима У којима заиста као да се осећа неко божанствено надахнуће, и која, према изреци руског компониста, Глинке о деветој Бетовновој симфонији, „као да су комади неба, који су пали на, земљу . Загонетку огромног успеха који је имала велика, руска књижевност код свих народа Вогие објашњава тиме, што „руски писци без њихове сопствене свести у најскривенијим кутовима свота срца увек остају хришћани . Баш на овакву велику уметност хришћанских народа односи се изрека Достојевског „да ће лепота, спасти свет“.

Дакле у недељу православља, ми се сећамо не само победе иконе над покушајем, тако рећи, муслиманизације хришћанскота култа и свођења ликовне уметности само на, арабеске, нето и читавота програма, естетике. У овом пак програму нарочито место заузима икона. За ову уметничку врсту хришћанство није имало ослонца ни у старозаветном ни у античком стваралаштву. Стари завет не слика Бога и савршеног човека помоћу пластичке уметности, него ограничава, се само на то да их прославља, помоћу надахнуте и сликовите речи. Античка пак уметност најрадије разрађује уметнички облик кипа. И то је у потпуном складу о општим духом читаве античке културе, чији је символ, као што то тврди Шпентлер, балп кип. И антички кип поститао је највеће савршенство, али у чемуг само у идеализацији тела, Које, истина, није покварено услед изопачења природе, али опет није нимало одуховљено. Античком кипу обично фале очи, ова, отледала душе, на коју као да се потпуно заборавља. Главна, је ствар снажно тело са јаким чак и код жена, струком, крепким рукама и нотама. Лице се сматра само као саставни део главе, која је опет само саставни део тела, онако исто као једнакоправна са њом рука или нота. Зато су поштоваоци античкот вајарства онако исто усхићени каквим преосталим мермерним безтлавим трупом као и бевруком Венером. Међутим икона има да реши други задатак. Пре свега има да слика, „у обличју Тела, греховнота" (Римл. УШ, 3) Богочовека, „који је обличје Бота што се не види“ (Колош. ], 15). Осим тога има. да слика, не телесно, него духовно савршенот човека,