Братство

==" 100 ==

са духом новог завста, који је не само несви, него и „бољи“ завет (Јевр. УП, 22) и који позива „да се дамо на савршенство“ (Јевр. У], 1). Тамо се не препоручује да. се , лева вино ново у мехове старе" (Мат. 1Х, 17). И, као што пише апостол Павле Коринћанима, чија је рафинирана уметнсст била позната, ттиром света, „старо прође, гле, све ново постаде" (Кор. 1, У, 17). Нова, чисто хришћанска уметност била је преке потребна. јер је хришћанство иступило из уског оквира античке културе. Идеја-водиља ове културе била је природа. Ове је у њој, ништа, изван и изнад ње. Зато је и античка, религија пантеизам. То значи да се божанство не уздиже изнад природе нето је истоветно са њом. Као што се изражавају филозофи, оно је иманентно стварности и природи, другим речима поклада. се са њима. Међутим читаво је хришћанство трансцендентно, то

значи изнад стварности и природе. Зато апостол Павле вели :

„тражите оно што је горе.,.. мислите о ономе што је гсре а не што је на земљи“ (Колош. И, 1, 2). Зато и свести Григорије Ниски пише у ЈУ веку: „товорили су да је човек микрокосмос:

(то значи, природа у малом); али кад су овим именом одавали пошту људској природи, нису приметили да. додељују

човеку својства комарца и миша.“ И заиста за хришћанско-

схватање није прави човек дете мајке природе, коју има само да подражава, него једно биће које је рођено, одозто и којг има да се усавршава, „као што је савршен стац небески“ (Мат. У, 48), такав човек није у природи, него изнад ње. Не робује њој, него је слободан. Не припада само земаљском царству, него још и пре свега приволео се царству небеском. Уметност, чија. је сврха да храни верско осећање таквога, човека има да буде у складу и са таквим новим и узвишеним схватањем. Другим речима добила је потстрека нова одуховљена религиозна и црквена уметност. И заиста тражи се нови нарочито хришћански стил и у прквеној архиктетури, и у украшавању храмова, фрескама и иконама. и у црквеној по сми и музици, и у црквеном беседништву. Значајно је да сна књига, која је код источних хришћана заменила паганског Плутарха, има наслов Филокалија, који се нетачно преводи Добротољубије, јер значи буквално Лепотољубије. Значајно је и то, да изасланици рускога кнеза Владимира, који су добили налог да бирају веру за руски народ, пре свега су се руководили не богослевеским, него баш уметничким мерилом. Као што прича, летописац Нестор, нису примили латинску веру ондашњих Немаца, јер нису видели у њиховом култу лепоте : „красоти не видјехом“. Међутим их је служба, Божја у Цариграду задивила баш својом лепотом: „ми убо не можем забити крассоти тој“. Хришћанска уметност добила је мисионарску привлачност. Није она изгубила и код онх који су се у другим, на пример догматским питањима, мање више одлучно удаљили од хришћанства, и цркве. Има чак и атеиста који уживају у хришћанској уметности.