Братство

== 4005) —

и занетог равина, којега је признавао чак и Ренан“. После архиепископ се обраћа икони, која виси на зиду и натлашује савршенство са којим је стари руски сликар решио свој тешки задатак: „лик има израз, али нема страсти. „Како су = пита он — постизавали такву лепоту наши стари мајстори“ То је остала њихова, тајна, која је и умрла, заједно са њима и са њиховом одбаченом уметношћу. Ове је просто. Не може да, се зажели нешто још простије у уметности. Црте су једва, означене. Ипак утисак је пун . Све је тачно у овим речима црквеног јерарха осим једног, наиме да, је одбачена, уметност оних мајстора, који су сликали старе иконе. Она, је заиста, била одбачена. И био је направљен покушај да, се старе иконе замене сладуњавим или реалистичним сликама световних нарочито талианских уметника. Али још пре светског рата, то је изазвало реакцију. Шре свега била, је откривена стара руска икона од Рубљова и других мајстора. И то је изазвало усхићење не само код Руса и других православаца, него У читавом културном свету. Албум старих руских икова, који је изашао у луксузном прашком издању са, предговором покојног професора, Кондакова имао је огроман успех нарочито у Америци. Тако је исто велико занимање у уметничким крутовима изазвало и оно луксузно издање старих српских фресака, са предтовором професора Окуњева, које је преузео Словенски Институт у Прату (Мотштелфа, ата зетбјсае). Обадве ове збирке на најубедљивији начин сведоче, како се уметничко савршенство постизава када се вештина сједињује са вером, и мајсторска кичица, преко земаљских прта човекове слике као да нас уводи у божански и небески свет. Стара, хришћанска, ликовна. уметност, коју нам је сачувала и оситурала, недеља, православља, није застарела, није ни стара, него је увек млада и увек модерна, као и све шта, је заиста, велико и вечито у нашој култури.

Евгеније Спекторски.

Људско друштво и хришћанска религија

Од присуства. и снате моралних и религиозних осјећања и мисли у човјеку, од његова васпитања у томе, зависи да ли ће у животу вршити улогу племенитог хероја, трудише и раденика на опћем добру или осати грамаљиви себичњак, беспосличар, па често и варљивац. Како ће човјек тежити за моралним побољшањем своје личности без ма и најтамнијет одећања, Бога. у души и како ће имати вјеру у идеале и смисао живота, ако материјлистички посматра живот и свијет, ажо у себи ништа, не види сем промјену и обнову материје у