Братство

Житије преподобног и богоносног оца

нашаг Саве |, архиепископа српског

за“

+

Смрт и јављање преподобног Симеона -

Преподобни - Симеон поживи мало у оснсваној обитељи и приближи се крају свога земаљског живста. Дозвавши љубљеног сина, говораше му : „Оинко ! дошло је време мога одласка ; и ако си се и пре старао о души мојој, то јој је сада помоћ потребнија ; јер знам, да ће Ти Бог све дати, штогод замолиш.“ Приклонивши се са сузама оду своме, Сава обећа. да ће се за њега молити и обратно — сам се препоручи молитвама његовим, као и пре што је чинио, за земаљског живота, његовог. Јер се само топлим молитвама његовим Христу избављао од свакога зла. Веровао је, да ће у часу одласка старчевог Богу, родитељска молитва за сву децу, телесну и духовну, за родни крај и за цркву због које се толико потрудише, имати још већег дејства. Старац је плакао и говорио: „Ако нађем милост у Бога, нећу Вас оставити, — и положивши руке преподобне на љубљенога Сина, благослови Га, дуго га држаше у своме загрљају и са сузама, га последњи пут пољуби. Затим се помоли за њега, напомену му за српске цркве у родном крају и заповеди да се доврши што је започето; што се тиче његових посмртних остатака, замоли та, да их у згодно време, кад божја воља буде, пренесе у родни крај, у његову задужбину манастир Студеницу. Сава обећа, да ће испунити све што је заповеђено. Тада самртник довва, к себи сву монашку братију и-ословљавајући свакога по имену, блатовиљаше, препоручујући се његовим молитвама. И предавајући их све Господу и Пречистој Матери Његовој, а помоћу божјом и своме преподобном сину, распусти братију по ћелијама.

Била је већ ноћ, — и гле, и ако при крају животне снате, старац изненада устаје младићски са света одра и као да очекиваше сјајне госте Пара небеског лика, Симеон се причести светим и животворним тајнама, које му донесоше у ћелију ; и захваљиваше Богу на свему. Наскоро га спопадоше, као човека, предемртне патње, целе те ноћи љубљени син не напушташе оца и служећи му последњу службу, прочита на, одру његовом цео псалтир. Узајамно бу се опомињали да не тугују и заједно упућиваху Богу молитве блатодарности. У свитање Сава унесе родитеља свога у црквени притвор. Беше то диван призор савршене смерности: онај, који је некад, за, време своје величине, лежао на златној и мекој постељи, лежалпе сада на рогози са последњим издисајем. Око њега, стајаше уплакана. братија, растављајући се са оцем; преподобни једва успе да: да знак руком, да се уздрже од плача. Лице му

не