Братство

== 15) =

друштво брзо расу и Стеван се избави од узалудног крвопролића. Српски господар и сви његови прославише Господа зато што лако добише побједу приписујући је молитвама, св. Саве.

Савине руке наставише стално чинити чудеса узбуђујући народну масу и опште страхопоштовање према њему. Преподобни се препаде да не изгуби вјечно благо ради привременог, па, се сјети свога тихог живота у Св. Гори и усамљене ћелије у Кареји која бијаше свједок толиких подвига пустињачког живота. И ма колико је гледао његов брат владалац да га; приволи да остане у Србији, Сава оста неумољив, те постави мјесто себе игумана, у лавру Студеницу и опрости бе с братом и свом родбином. Тужан бјеше тај растанак, јер као једна душа у два тијела, тако бијаху једини оба, брата; Савин одлазак Стевану се чинио као да се његова рођена душа растаје с тијелом. Давши му много злата, владар га испрати до

Манасшир Хиландар

грчких крајева и доби од њега обећање да ће се вратити. Али с коликом су га тугом овдје испраћади, с толиком су га радошћу сретали у Ов. Гори — и настојатељи ји старци свију манастира, а, особито братија рођеног Хиландара. Сад се он опет настани у тихој ћелији која се и сад гласа као Савина испосница у Св. Гори, по ванредним подвизима њетова, поста у њој.

По тајној судби Божјој убрзо преста тећи миро из гроба, преподобнот Симеона, па, владалац Стеван схвати то као појаву гњева Божјег према њиховој недостојности и строго испитавши овоју савјест, удвоји молитву и милостињу и често је долазио да плаче на родитољев гроб. Најпослије одлучи писати брату у Св. Гору да, га дође утјошити својом појавом: „Од онда кад си нас, ти преподобни, оставио, окрснуо се је од нас и наш св. отац Симеон, јер је пресушило свото миро које нас је тјешило и текло из њетових моштију и он, који је досад очински био милостив према, нама, као да је сад огорчен