Братство

АНТИ КЈЕОСКО И НООдНо Пооскјећикане

ООЖХОСУ ХООХ а 4

Година Х! Сарајево, јули-август 1955) | Број 7-8

Примање хришћанства и улога цркве у стародревној Србији

Успомена на примање хришћанства побожно ве поштује и светкује у Срба на годишњој „слави“ сваке породице. Срби не славе имендан, већ само заштитника онога свог преткај који је први примио хришћанство, а то је свечани породични празник. Он се зове крсномиме", т. ј. име које је добио предаж при св. крштењу. Друкчије се назива, тај правник „овети" т. ј. светад, јер се тада, прославља, онај светитељ по коме је добио име предак породице при примању хришћанства. Најпослије, на тај празник спомињу се сви умрли очеви и браћа, племена, па се зато и празник назива, „слава“, јер се Срби ријечима „олава му“ сјећају својих покојника. Тај је празник, по свој вјероватности, поријеклом у вези с претхришћанским поштовањем предака и има, племенско значење. Исту „славу славе све породице неког племена, али је само у најстаријег члана, породице највећа, прослава, која је претстављена у паљењу „ославске свијеће“ у спомен предака. Славу племена чувају његове мушки претставници, а кад они изумру „олава сегаси". Тај српски израз о ташењу „славе и нехотице нас сјећа на ријечи духовне грамате московског великог кнеза Семјона Ивановића; „А. ову вам ријеч пишем зато да се не изгуби успомена на наше родитеље и наси да сесвијећане угаси". Из те сличности нећемо да изводимо никакве нарочите закључке. „Кива је истина да од свију словенских народа само Срби славе „славу“. Ма какво било поријекло тога празника, он се је давно (у сваком случају, не послије 14 вијека) и тако дубоко похришћанио да је постао прослава оваке године при-