Братство

___[02— -

мања хришћанства у породици и нема више другог значења, тај моменат исповиједања и потврде хришћанства у српском празнику „славе“ с љубављу се наглашава. 1

Али иако-свака, српска, породица поштује и слави првог исповједника хришћанства у свом племену, српски народ као цјелина, нема свога једног просвјетитеља као ни равноапостолнот кнеза Владимира. Примање хришћанства код Срба и Хрвата не доводи се у везу ни с каквим кнезом нити, бар условно, б неком годином, као у нас са 988. "Сачувала, се је историјска успомена о примању хришћанства у Срба као о дутом процесу који се дијели у два периода. Прво ширење хришћанства. код Срба и Хрвата било је за владања цара, Ираклија, (610—641 г.) који је заискао за њихово крштење свештенике од римског -папе. Тај први период просвјећења Срба свјетлошћу хришћанске науке трајао је до тридесетих година УШ вијека, али се у њему није довршило обраћење у хришћанство авега српског народа. Око 879 год. византијски цар Василије 1 нареди да се у српским и хрватским земљама сви крсте који дотле не бјеху крштени и у томе се друтом периоду завршило обраћење Срба у хришћанство, тако да су они сви ушли у Х стољеће као хришћани ·

У дугом процесу примања хришћанства код Срба 'адили су редовни проповједници, особе чија се имена не сачуваше у народној историјској успомени, па не знамо ни ко је био главни просвјетитељ тога времена. То се је име у Срба. појавило мното касније, између ХП и ХШ стољећа, кад је већ било уведено хришћанство и требало уредити цркву и ојачати у отаџбини сну васељенску културу и просвјету коју је хришћанство носило са собом свуда куд је дошло. Такво је славно име добио велики српски светитељ св. Сава. Врло је велик његов подвиг. То не бјеше рад оглашења и крштења, мнотобожаца, већ подвиг улото цркве међу вјернима који не знадоше нити могоше још осјетити она добра културе и просовјете што их даје хришћанство. Српски народ слави у особи св. Саве „учитеља отаџбине“ своје и дан прославе његове свештене успомене 14 јануар по ст. кал. одавно је био за сву Југославију празник народне просвјете. Српски речено, треба, да кажемо да проавјета слави своју „славу“ на св. Саву.

Св. Сава је завршио колебање међу Римом и Византијом, међу латинстком и православљем, што је владало у Србији због особитих историјских прилика до њега и коначно је упу тио вјерски и црквени живот српског народа путем православља, у тијесној вези с Византијом. Зајодно са својим оцем великим жупаном Стеваном Немањом, у калуђерству Симеоном, основао је у Св. Гори Хиландарски манастир и дао му строг устав у луху источног аскетизма и науке. Хиландар је постао српском народу тврђава духовно вјерског живота и врело просвјете и културе. Заувимањем ов. Саве створена, је српска, писменост и српску су земљу покрили нови храмови; св. Сава је добављас за њихово зидање и сликање икона, вјешете грчке мајсторе који Србима. предадоше своју умјетност.

ПН