Братство

= 1238. —

Таке св. Сава улари темељ онсме српском препсрођају о коме тако много говоре савремени историци умјетности, наглатмавајући да је сва била претеча талијанској ренесанси.

У есторији Словенства као цјелине може се установити ред којим су поједини словенски народи изишли на, поворницу културног развитка. Пут словенске културе отворили су Бугари који у Х вијеку при цару Симеону дестигоше зналне и у многим правцима, сјајне успјехе културе и писмености. За њима су ишли Руси који у Х]1и ХИП вијеку зајузи- . мају по културнесм развитку прво мјесто међу свима Словенима. Упорна борба с Половцима, почела је смотати културном напретку, а у ХШ стољећу дође страшна татарска, најевда и ропство под којима. је Русија мсрала ћутати и дуто замријети. Али бали на прелому ХП и ХШ стољећа везу нашљедства прихватио је св. Сава и створио је основу за онај распјеп словенске културе који се је појавио у ХЈУ вијеку и обухзатио Србију, Чешку и Пољску.

Чврсто везавши Србију са Византијом на подручју вјера и културе, Св. Сава никако није сматрао да је врло лотребно вјерско јединство спојити с политичким у облику покорности свију православних јединој царевини, чему је. непрестано тежио и стари и нови Рим. Напротив, он признаваше свима народима и свима земљама потпуну слободу политичког самоодређења. То је своје мишљење св. Сава изразио у дарованој грамати свог оца Стевана Немање Хилан= дару, 1198—1199 год. Ту се каже: „Одавно је Бог створио небо и земљу и људе на њој, благословио их и дао 'им власт над свим. Поставио је једне за цареве, друге за кнезове, неке за потлавице, и свакоме је дао да пасе своје стадо и да га чува од сваког зла које му пријети. Тако, браћо, промилостиви Бог потврди Грке за, цареве, а Угре за краљеве и раздијели све народе, и дазши закон и правила растави својом премудрошћу законито и правилно над њима, владаоце."

ласт великог жупана у Рашкој земљи, како се тада звала, Србија, била, је погпуно слободна, од ма какве зависности од Византијске царевине, али-у прквеном погледу Србија, бјеше по Охридском митрополијом, која и као самостална, имађаше изразито грчки карактер и служаше интересима, византијске политике. "Ради потпуне народне и политичке самосталности српског народа требало је и српску пркву ослободити од Грка. Зтодна се прилика, за То покавала, кад Латини заузеше Византију. Ов, Сава упути се у Никеју) и тамо изради од цара и патријарха признање независности српске цркве чијим првим архиепископом и би постављен (1219 г.). Признање независности или автскефалности српске цркве у принципу је имало особито значење. Отвар је била у томе што су Грци на сваки начин гледали да у својим рукама имају врховну управу цркве и чак су измислили наро-

#) То бјеше вријеме кад се Цариград налазио у рукама крсташа и постао престоница »латинског царства« које они основале (1204-1261 г.)