Братство

— 167 —

Богојављење. Да, сво благо се и не може споменути! А већ послије тога кад си прочитао с највећим уживањем сву књигу и добијеш вољу да читање опет започнеш, — и нехотице се питаш каква је помоћ умјетничке маште којој се читалац мора; одаввати свим својим бићем ' |

Та је машта пуна трепета срца. Ту сваки миг дише љубављу, њежношћу, напаја и заноси, ту све ниче из вадроканих, непролитих суза драге и благодатне успомене. И таква, је моћ тих непроливених умјетникових сува, да оне код читаопа непрестано навиру срцу. Шмељов нам показује Русију и православни склоп њезине душе — силом видовите љубави. 0, кад би сви тако умјели вољети Русију !

Та, моћ маште расте и усавршава се тим што је све узето и дато из дјечје душе која је сасвим повјерљива и отворена, с тренетом се одазива и весело наслађује. Она потпуно и вјерно прима утиске, ослушкујући звуке, мирисе и укусе. Она лови земаљске зраке и види у њима — неземаљске, љубазно осјећа, најмање колебање расположења, код других људи, одушевљава, је додир светости, плаши се гријеха, и неуморно испитује какав је у свему материјалном сакривен тајни и виши смисао. Шмељов нам показује православну Русију — искреношћу, чистотом ч њежношћу младости. О, кад би сви, знали да тако виде и схвате своју отаџбину !

И ето та моћ љубави и та њежност младости блажено удише у себе дух православља. Не путем богословља и не преко богослужења, јер то обоје тражи јачи разум од дјечјега, већ непосредним освећењем живота.

Православље је увијек настојало да отвори људска срца, пред Христом и унесе св. Духа у сав душевни и физички живот, да изазове у људи глад онога што је свето, обасја, живот благодаћу, која невидљиво дјелује, да научи човјека да љуби Бога и у великим и у малим дјелима. И ево, откад постоји руска књижевност, први пут је умјетник показао тај чудни сусрет — православља које освештава свијет с дјечјом душом, отвореном и која се њежно одазива. Први пут је састављена лирска, пјесма о томе сусрету, која се налази у животу, јер је живот скров проткан духом православља. И дјечје срце које не схваћа науке нити разумије црквеног 06реда обасјава свјетлост ћравославне вјере, оно ужива у ономе што је свето у животу. А затим, окренувши се људима и природи, весело вили како према њему све радосно одише тајном божанетвеношћу. А ми читаоци видимо како лирска пјесма. о томе чудном сусрету расте, обузима сав живот одраслих и претвара се у епску тјесму о Русији по о темељима њезиног“ дужовног Живота. Тако нам Шмељов показује руску право славну душу у тренутку кад се она обраћа Богу, у добу кал је, као дијете, најприје схватила Божанство. Он нам. показује правеславну Русију — из дубљине срца дјетета што вјерује,

А: шта прима, та, дјетиња душа