Братство

= 08. атто

Прије свега —- неку обнову. „Ове је сад ново, друго". „Душа оживљује.“ „Друго је све — тако необично свето." И сад ће бити друго, посве друго, и вјечно.ј Открива се ноз свијет, свијет пун божанског смисла и светиње, Све што има, везе с божанствним, с богослужењем, очишћењем душе, благосло-

вом, молитвом — све се осјећа као свето. И малишач сам „хоће да буде свет, — чак му и суве навиру.' И за свог љубима, старчића Горкина — а он је „сама истина.“ Божја,

свијећа, — дијете се погађа „ко ће он бити кад умре, свештеномученик или преподобни."

Све освештава и чисти молитва: и живот и двориште и животиње и јабуке и сам ваздух. У свему се открива, нека, тајна џ чистоћа, као ново сија „гумно“ и изгледа да чак у свима пукотинама, међу даскама пада у вече у мирном врту као да се диже плавкасти дим тамјана и брује молитве само их не чујеш." И од свега, тога! 2у6: се страт од живота : „ја се сад ничег не бојим, јер је свагдје Христос", ,„ и све је у мени повезано с Христом"... и све је то „за Њега ј, Нестаје страха, и почиње радост. „Од душевне радости теку суве“, душа. пјева прву пјесму благодарности и љубави, „Благовијести... и свак је дужан да кога обрадује, иначе празник не би био празник“, и ето, лепе Божје птичице на! Божју слободу. И коња, стару дорушу треба „обрадовати снијегом“ и људима грјешним опростити, незадовољне умирити, који се труде похвалити их, наградити. Мила љубав са свију страна обузима дјетињу душу; љубављу и умиљавањем на то одговара дјечија душа. И златном зраку срца — сав се свијет чини празничан, весео и златан. А како и не би био весео, кад иде сам „Господ. у св. Тројици, по свој земљи"... Зар се и „нама“ неће Господ свратити 2 „Љути, то нико не може знати!" Он ће проћи по земљи и благословиће: „и биће срећна година.“

Тако се отварају духовне очи дјетета — па види Бога, То је — моје, знам. И зидине и куле и саборне цркве — и 0блади дима. за њима, и та моја ријека, и мјеста пробијеног леда, пуна, врана и насади далеко за ријеком... — то је све живило увијек у мена... И све знам. Тамо, за зидинама, црквица под брежуљком, знам. И јаме у зидовима, знам! Гледао сам иза, зидова... Кад % И дим од пожара, и јауци и тресак... свега се сјећам! Буне и сикире и губилишта и молитве... све ми изгледа као моја прошлост, — као у заборављеном сну..."

Блашжено дјетињство што живи с таквим осјећајима и весељем! Жив је и никад неће умријети народ који је то створио и који умије да тако учи живјети своју дјецу ! Па зари послије тога, да не вјерујемо и сумњамо и бунимо се Зар не осјећамо да је наша народна судбина у Божјој руци г Кака онда да не чујемо нашим дутовним слутом московско звоно на Божић: „У Кремљу — старинско звоњење, лагано, мукло. А оно пусто сребро, како мекано звони, И све је запјевало. хиљаду цркава бруји. Није Пасха, сва звона не звоне, али бруји сребро, одјекује као пјесма, бескрајна... — бум и бум..."