Братство

__ 23 —

подвига сав у тајни чудесних контраста: као слуга Божји, као варалица и истинит, као незнан и познат, као онај, који умире а жив је, као рањен а не уморен, као жалостан а, који се једнако весели, као сиромашан, а који многе обогаћава, као онај који ништа нема, а све има (П Кор. 6, 9—10). Врхунац. апостоловог оптимизма, је у радосном очекивању смрти. Вером својом сва страдања и невоље апостол је схватио као добро, мало добро којим се задобива, највеће Добро — Христов. Вером је изменио обичан човечански смисао страдања: дао им богочовечански смисао. За св. апостола, који вером у Христа, живи, нема зла у овоме свету, које се завршава, смрћу (изузев. греха). Највеће зло за људе — смрт за св. Павла је највеће добро. Људи мале вере највише се плаше смрти, Павле, човек: велике вере, највише се радује смрти: много волимо отићи од. тела, и ићи ка, Господу (П Кор. 5, 8). За апостола, чудотворне вере смрт је тек улазак у живот, јер вером зна, да ако умремо с Христом, верујемо да ћемо и живети е Њим (Рм. 6, 8). Зато се и радује смрти.

Павлов оптимизам извире и из љубави његове према, Христу и Богу. Загрејан љубављу према Господу своме Павле. се у страдањима. весели, немоћима, се хвали, поругама, се поноси, сиромаштвом се богати, трпљењем се спасава, прогањањима, и бунама, се радује, смрт сматра за, добитак, Љубав је учинила, да, страдања не осети као страдања. Павле се трудио више него ико, бивао у тамници, бивен, каменован, страдао на мору и суву, страховао од хајдука, родбине и незнабожаца, гладовао, подносио зиму и голотињу, бринуо за цркву (П Кор. 11, 23—82). Љубав, према Христу све те патње претворила је у добро, у благо којим се купује Христос.

Не само Павлов оптимизам него и свих пророка, апостола, еванђелиста, мученика, исповедника, проповедника, уздржника, преподобних и богоносних, пастира, и учитеља, цркве и свих светих — произлази из њихове вере, наде и љубави. Ови свети су схватили и живот и смрт оптимистички. Хришћалски мученици су највећи оптимисти, јер су и саму смрт радосно очекивали и подносили. Највећу горчину живота смрт испити као чашу меда, заиста, је врхунад оптимизма, На, томе врхунцу били су сви мученици за. веру, који су у усијаној пећи певали хвалу Богу, пред чељустима лавова, радоВали се, телом у тамницама трулили а духом јачали, пред оштрицама, мачева, исповедали веру, гоњени за. веру — све више расли у вери, када су убијани за веру — умножавали се, распињани ва веру, — ширили су веру, када су мучитељи сматрали да им одузимају живот — они су исповедали да, га тек добивају. Смрт за Христа била, им је последња, и најслађа, посластица живота, највеће славље у животу. Шта је то код њих највећа жалост —, смрт претворило у највећу радост,