Братство

26

путовања, зависи од милости ветрова, од гвозцених клинаца и дасака, који су тужни, не знају, докле иду а убеђени су да ће се њихов пут завршити онде где лађу прогута пучина. Њима је само путовање циљ, немају једну мету, мета им је кола недогледна пучина. Њихово путовање је очајање и разочарење. Очајавају што не знају за једног Путовођу, него своју судбину везују за бесциљне ветрове, зарђале клинце и труле даске, што не знају куда иду и што су уверења да ће им се путовање завршити бродолом. Ова њихова успутна сотраховања уливају се у најстрашнији страх од смрти. Људи који схватају живот као они очајни путници своје путовање, који се плаше смрти и свој животни опстанак доводе у зависност од угљених хидрата, фосфора и других једињења, елемената — једу песимисти. Они схватају живот као велико зло, јер је бесциљно и туробно путовање, на коме човек стрепи од смрти и замишља да му читав свет припрема атентат и да све што постоји постоји само да му зло чини. Песимисти живот и смрт обухватају једном речи: зло, оптимисти другом речи: добро. Са песимистичког гедишта, крај живота је последњи — смртоносни бродолом. Са оптимистичког — завршени циљ пролазног живота у граду вечности. Зато се трви плаше смрти а други радују. 1 |

(Свети људи су највећи и једини прави оптимисти. Зашто ду светитељи оптимистиг То је исто што и питати: зашто сунце сија % зашто отров трује • зашто ватра, грије %

Сунце сија зато што је само по себи светло. У своме ојају оно није једно а у суштини друго. Ојај је пројава суштине. Сувце не би било сунце да не сија. Свети људи не би били свети да нису оптимисти. Оптимизам иввире из светитељства као светлост из сунца. Он је пројава светитељства. Оптимизам је у светитељству као светлост у сунцу. Може ли бити светлости изван сунца % Може, Али та светлост мало траје а не може да осветли целу васисну и да да живот нашем свету н евим васионим световима. Тако и оптимизам мимо светитељства, је могућ, али мало траје — док се броје слатки залогаји живота, и нема ту моћ да осветли цео живот и да највећу горчину живота — смрт учини слатком.

Отров трује зато што је сам по себи отрован. Његово својство тровања извире из његове суштине. Суштина оптимизма је светитељство. Јер је светитељ сам у себи добар, у себи носи добро и на све око себе гледа као на добро („чистоме је све чисто“). Светитељ је оптимист зато што је светитељство у ствари максимални оптимизам.

Ватра грије зато што сама у себи има топлоте и даје оно што има. Ватра не би била ватра да не грије. Оптимист не би био оптимист да није светитељ. (ветитељство је оно што оптимизам чини оптимистичким, као што топлота ватру чини ТОПЛОМ.