Братство

= 190) ==

Грабежа, Марка Перина, Јакова Миловића, Митра Керовића и његова сина Неђе, којима српски народ, преко своје црквене општине у Сарајеву, ево, подиже достојно, вјечно почивалиште и — да им искаже признање које даје само својим најдостојнијим синовима, — више главе им уреза Његошеве ријечи:

»Благо томе ко довијек живи имао со рашта и родити !«

Помисао на њих, браћо и сестре, изазива мисао и на све остале наше знане и незнане, борбе за државну самосталност и слобеду, кров све вијекове — од како смо сишли у ове крајеве; та помисао обавезује: нас на захвалност и на освјежавање успомена на њих.

А. кад помислимо на њих, на наше Видовданске јунаке, ми се у мислима увијек осврћемо у тешке, али и славне дане 1914.

Осврнимо се на час и сада:

Моћна Аустро-Угарска објављује рат малој Србији још уморној од ратова. 1912-13 у које је угазила да сствари први дио завјетне мисли —- да ослободи Јужну Србију. И поред тога, ова прима и мушки води неравну, счајничку борбу, борбу на живот, или на смрт. Као да је јове једанпут дошло до потврде оне народне: »Бог се драги на Србе наљути«. — крв потече потоком, и наста страдање, свега што је српско.

Али, како је и писано, онај који управља догађајима и равни“ судбином свијета поможе Давиду да савлада Голијата.

То вријеме испуњено је толиким жртвама, доказима љубави Србинове према слободи и отаџбини и славним подвизима, да сада не прође

дан у који неби требало прославити коју годишњицу — било страдања, бело побједе. И ми то, макар и овако пригодно, и чинимо — са чашћу

и са поносом.

Јер, чему би биле сове те безмјерне жртве, и шта би убрзо од њих остало, кад се не би помињале и кад се на њима неби училео и какав би ми били народ, кад тим жртвама неби трајно одавали признање и стално им указивали благодарност и пошту!

Управо ових и недавно минулих дана навршило се, тако, 25 година од славних битки на Церу, Јадру, Мачкову Камену, Шапцу и толиким другим мјестима, па се навршило и 25 година од кад су први одреди славне српске војске допрли и на домак Сарајеву и ту дали прве жртве, а 24 године од како се Србија још једанпут одлучила за царство небеско и драговољно пошла путем изгнанства и страдања преко Албаније. Зар има љешших и морално снажних примјера како се воли ми брани стаџбина и слобода, од оних које је тако обилно давала Србија и сав брпски народ.

Знамо, а многи се и живо сјећамо да је српска војска, у свима борбама ·и страдањима, у свима овим падањима и дизањима, предвођена својим великим Краљем Петром [ Ослободиоцем и Регентом Александром Краљем Ујединитељем, са славним војсковођама Путником, Мишићем, Степановићем, Бојовићем и другим, задивила цијели свијет.

Одајући хвалу њиховим жртвама и подвизима, ја сдајем једнаку хвалу и страдалницима и жртвама бјеса аустријске крвничке управе и њене солдатеске, из наше уже отаџбине, Босне и Херцеговине, свима који за свој народ бише мучени по затворима, побијени или повјешани од Херцегновог, Гацка, Требиња, Фоче, Пала, па све дуж Дрине и осталих крајева; свима, који своје кости оставише у казаматима Арада, Добоја и толиких мјеста Аустрије; свима, који ускочише и оружје своје окренуше против угњетача, добровољцима нашим који освијетлише образ угњетаване Босне и Херцегових“. -

Свима њима, јунацима с обје стране Дрине, упућене су ове моје мисли. И. погружен стојећи пред свим великим гробом. ја се клањам сјенима свих тих јунака и њиховим жртвама; јунака, који уздуж и попријеко Србије и у нашим крајевима под Аустро-Угарском; доле у

У