Братство

== 172 =

тачке препреке на утакмици које нам ставља Божји љубављу надахнути промисао, да покажемо снагу и вредност душе своје која је од Бога. Једино Христос решава, затонетку свих патњи, разјашњује потребу суза и болова: зашто долазимо на. свет и иглазимо из њега с плачем. То је јеш Исус, син СираХоВ, дивно каслутио: злато сребро кушају се у огњу, а љубимци Божји у пећи понижења. (2,5).

Христов одтовор може се не појмити, боље речено, не хтети појмити, може се криво схватити, али се никада не може побити,

Безусловно је потребна извесна, оштрина ума, потребна је наука, а надасвега, потребно је правдољубље, да схватимо И да сред свих толиких протусловља, погрешних схватања т тумачења, вештачки протуривавих кривих мишљења и веро Вања, истине ове несметано прсосетимо и да их бранимо. Јер површан, а још више неваљао човек, зна и на најлепше, најјасније научне системе да изнесе привидне доказе на супрст, зна и радо одбацује теже бреме Христових истина када ово захтева највећу самодисциплину и самопобеду. Покварене душе, карактери ниски, представници површности и крилатих модерних левинки шупље мудрости, нерадо се клањају пред блиставом јасноћом Христова погледа на свет, те није чудо да су пуни колебања у свима питањима, вере. (0 друге стране, пак, искуство нам свакидање сведочи да сви они, који се по штено, са правим истинољубљем, најозбиљније баве основним истинама вере, све више увиђају постојанест, непобитност па чак и неодољиву привлачност њихову.

Позната је ствар да још пре 30—40 година, скоро нико од образованих није марио за веру. Цркве су пукиле махом масе проста света. Данас се на Западу сретамо са противним. Опа жа се, док масе просте услед несавесних агитација све дубље тону у неверје, високи, образовани кругови, све више и више стају ув Христа. За оволику промену нека послужи, као тек само символички пример, чувени италијански писац Папики. Исти је кров читав низ година просто оргијао као безбожник и рушилац хришћанског морала ;. док се није, најзад, скрхан, поклонио Христу у своме чувеноме делу Зеопа 4! Спого и на крају молитвено вапио: „дођи нам, ох, дођи натраг у наше болесно друштво, које Те никад већма није требало, да га просветиш и да му помогнеш, као данас !“

Нападаји на веру Христову, мал те не, толико су стари као и само хришћанство. Противници те вере свим средствима су већ покушали да је прикажу неразумном, али, свагда, безуспеха. Црква се научне борбе никад није одрицала. 'По потврђују и најранији списи (Св. отаца. На све нападаје стално је одговарала позитивно, одлучно, са строго и тачно одређених истинама. Наравно, тим је црква свагда све већма прошири-

пр