Братство

= 216"

њарећи да се позабави са, својом темом, ла са тога становишта размотри и оцени догађаје у пространоме свету касни у малој парохији, да разради своје градиво, да га обрће и укалупшљује, да га онда препише (где је могуће не само у концепту), да га научи напамет и увежба.... све ово значи рад, напоран, озбиљан рад — само што јамчи и за успех. Напротив нека се не чуди нико, што се још и данас обистињује старо искуство : » Ош азсепан зте јађоге, Чезсепа зе ћопоге«.

Док проповедник своје градиво обрађује и о тежим догматским и моралним дисциплинама трага и труди се, да из

заодене у подесне форме и изразе да их онда подеси за душевне потребе велике масе света, обавља он исто такав посао као неки електрички трансформатор, који прерађује стру“

ју највишег напона из далеке централе за ситније потребе.

У томе се састоји управо баш оно што замара и исцршљује у припремању: да се прејаше са логике на психологију, да се једном сувопарном калупу књиге даде свежа боја, пулзирајућег живота, да се говору одузме оно доктринарно,

да се он не изгуби у непробојној матли појмова и логичког

цепидлачарства, него да се из ивбледелих апстракција нађе пут стварном животу.

Не да се порицати, да модерно старање за душе ботато искоришћује јавну дејственост, састанке, свештеничку друш-

твеност, тако да оно знатно бива. скраћеније. То је једна чи“

њеница за жаљење. Овакако је то једно друго питање, да ли се може помирити с тим- Да ли ова споредна дејства духавно-старатељска, свештеника заправо одузимају од најБажнијег његовог задатка старања за душе, од ширења Речи Божије. Ја верујем, апостоли би били још и данас истога мнења као и тада, кад су пре 1900 тодина своје остале дужности поверавали ђаконима и записивали речи: »Моз уего огаНол ећ типејепо уегђе шпзгапде ептиз« (Дела ап. 6, 4).

Заиста, једна добра проповед долази само кров озби“ љан мучан рад до постања! Као што пчела лети од цветка до цветка, да узима њихове слатке сокове, да их прерађује и да их онда даду од себе као чисти мед. Исто тако мора проповедник да много чита, учи, да буде својим предметом потпуно напуњен, како би онда све ове мисли пропраћао, скалупљавао, удахњивао живот у њих, да их онда у правом саставу напише и употреби у својој проповеди. Док такав један говор добије облик и израз, подносимо ми сви муке, напоре, мучења једног стваралачког дела. Слушаоци већином и не сањају никако, колико се изискује умног рада, живчане „снате, трудова за такву једну проповед. Ипак не претставља, једна таква припрема из недеље у недељу кроз десетине тодина за вредног свештеника никада неки мрзак, насилан на-

Бе У