Братство

тни суверен, који је ведрио и облачио, био татарски ханРуски пак кнезови били су само његови вазали. Њихова, је каријера, шта више, сам њихов живот зависио је од хановог ћефа. Место слоге и узајамне помоћи они су губили својег задње силе у оним распрама, које сачињавају проклетство свих Словена. Једина установа, која је конструктивно радила на одржавању руског духа, била је црква, чијој је организацији као наручен дошао онај законик, којим се свети (Јава одужио за постоприметво у Русику. Она је храбрита, оне, који су клонули, и подржавала у њима, традиције и наде „свете Русије". 0: _

Тек у задњим деценијама ХЛУ века овакво жалосно стање је кренуло на боље заслутама великог кнеза Димитрија. Он је одлучио да се ухвати у коштац са Татарима. Добио је духовну помоћ од цркве и материјалну од народа. Овети Сергије га је благословио: „иди, господине, иди напред, Бор и света Тројица ће помоћи (постоји Нестеровљева, слика. која, потсећа на овај догађај). Исти светац је доделио њему два, калуђера-војника. Народ се радо одаввао позиву великог кнеза, тако да он је могао прикупити једну огромну за оно доба војску од 150 хиљада људи. Баш ова је била војска мати руског „христољубивог воинства, које се. и касније борило за крст против месеца. На жалост није било слоге

између осталих кнезова. Неки су остали неутрални, нарочито

тверски кнезови. Па кнез Олег Рјазански. ишао. је даље и

чак помагао Татаре. Онако исто литвански кнез. Олтерд ЈЕ

хитао татарском војсковођи Мамају у помоћ. Осмог септембра године 1380. Димитрије је победио Мамаја. Ова победа.

није нимало значила престанак татарског ита. Оно је још трајало читаво столеће. И већ две године касније Татари су

се реванширали: њихова војска под вођством Тохтамиша је

успешно напала на Москву и заузела је. Било је још неколико успелих татарских препада. Видовита и проницљива, руска црква је све то предвидела, те је одлучила да се, до“ кле под постоји Русија, Куликова победа спомиња у тужну

Димитријеву родитељеску суботу. Ипак је морални значај ове

победе био велики. Руси су се пробудили из ашатије, опет су постали борбени. И из једне неостварљиве маште њихово ослобођење се претворило у један практички задатак. Њетовом остварењу је припомогло и то, што поред делимичних успеха татарско царство је почело да малаксава. Ипак, Русија ве ослободила тек. тодине 1480 и то на, један чудан начин. Онда се на обема обалама реке Утре сусреле две војске. На једној су обали били Руби, на другој Татари. Али ни једни ни други нису прелавили у офанзиву. Тако се стварала ситуација, која је личила на пасивност Францува и Немаца

иза Мажинотове и Зитфридове линије. На крају крајева оба-

две војске се истодобно повукоше. И то је био крај татарскот ита које је трајало 250 година.