Братство

Једино радост коју хришћанство проповеда може да задовољи душу човекову. Та је радост сједињење човекове душе се Богом и нови на, себи печат мира. С правом вели Тома Кемпијски : имај мирну савест па ћеш увек бити радостан. А стари Масарик је с правом рекао да је хришћанство постало наука животна. Еванђеље је учило да живот волимо а не смрт. За то с правом можемо рећи да је радосна, вест еванђеља искупила и спасла незнабоштво; хришћанство је у клици угушило склоност ка самоубиству невнабожачког мнотобоштва и људе вратило животу.

У двема тачкама хришћанство стоји изнад моралног схватања. данашњег модерног друштва. Радост коју оно даје није тренутна и наслада његова не отвара нову жеђ. Друго преимућство хришћанства над модерним схватањем је у том да појима и уме на једино умирујући начин да протумачи патње живота и да у њима види сву снагу живота. Хришћанске аскете су сами добровољно примали патње и страдања и других; а чувени руски романсијер Тургењев је дао (иако сам неверник) за сва времена дивну слику преимућственот у песми подношења највећег телесног нелуга младе к Богу предане Лукерје у причи: „Живе мошти.“

Грешност људскот рода с једне стране и вечна правда Божја с друге стране чине да су патње стални пратиоци живота од првог болног „а“ новорођенчетова, до последњет болног издисаја на самртној постељи. Бити човек неминовно значи патњу и борбу. Као што с године у годину свагда пада извесна количина дажди на земљу, тако су од првог изгнања прародитеља на земљу падале и квасиле је људске сузе.

Према томе сваки поглед на живот који нема речи за патње и који место уља које блажи камен пружа латнику, мора да се сруши.

Има удара у животу који се недају избећи, које, дакле, морамо поднети. Настаје одмах питање: да ли их знамо и можемо на умирујући начин да протумачимо и у службу да ставимо каквој вишој сврси. Док то једино може хришћанство, сва друга гледишта немоћно стоје и гледају беспомоћно превијање и шкрипање зуба док им жртве јадно не пресвисну. У хришћанској утеси нису меродавна бледа блажења светских закона, већ их она црпе покрај све грешности људске и вечне правде Божје у највећој љубави и неисцрипном милосрђу небеснога Оца. Иако ни хришћанство но може потпуно да провиди сву најсветију вољу Божју, али нас умирује свест о том да и над застртом дубином патњи лебди вечна љубав и доброта која нас Себи зове: „ходите к мени сви обремењени и утруђени и ја ћу вас умирити! Та нам је љубав поуздано јамство да су све патње које Он ставља на нас, на нашу вечну корист, као и трпљење с којим подносимо сва искушења ради нашег вечног добра.

пала а а саоаен паукова ДЕ