Братство

А

како меродавнији тумач воље Божје, Христос, Син Божји, и поред највећих страдања, позива људе не на самоубиство, већ на, херојско, песмом на уснама, примање крста и на следовање њему са крстом.

(0 правом вели, дакле, стари Масарик: кад погледамо на читав низ песника — песимиста, почев од Бајрона, Хајнеа, Ленауа, па до Љермонтова, Пушкина и Гогоља, па их упоредимо са философијом Шопенхауера, изразитог пебимисте, ми налазимо код свих њих праву потврду тога што подаци статистички најстрашније и најсувље говоре: живот овај досадио нам је, праве радости живота немамо: песници поју самртне песме масама самоубица, који узмичу са борбеног животнот терена.

Када хришћанство жели радост, жели да је ова достојна човека и дубоко копа за њеним слатким изворима. Та се радост неможе постићи без ограничења и сузбијања, необузданих чулних захтева. Чим је у питању наше више одређење, нижи инстинкти имају да мирују. Нема људског живота, без патњи, али хришћански поглед уме и зна, добро да цени мену тужних и радосних дана. И моралиста Паулзен право вели: као што биљка потребује сунца и кише за своје растење, тако и сам човек не може да живи, а да се у његову животу не мењају радост и жалост. Коме би све, целог века, ишло натрашке, који би од других само зло примао, ако је то уопште тако могуће, тај би се са одвратношћу имао да, окрене од живота, као што се не може сретним назвати ни онај коме се свака жеља испуни. Пример је за ово највећи срећковић, сам велики песник Гете, који је у 75 години живота искрено признао да није кроз цео дуги свој век ни пет недеља био истински сретан.

Када, дакле, хришћанство отвара врата радостима, чини то уверено да чулне радости у истини не усрећују; да дубље захтеве душине ове не могу задовољити. На, основу непобитног искуства учи да уживање ни чулне жеље не може да утоли, већ само све више да натерује његове вале. Јурњава за чулним уживањима пре ће заморити нето вадовољство пружити. Ту горку истину бу толики разочараници болно потврдили.

За ово становиште хришћанства сам људски организам даје своју потврду. И сама природа нас упућује да праву срећу тражимо на другом пољу. Што више тежимо за чулним уживањима и задовољавамо их, с временом све мање пружају уживања, све више траже надражаја, најзад нестаје и сама способност за радовање и претерана јагма за уживањима свршава се потпуном досадом живота. Свако доба које кипти од уживања, свршава се правом епидемичном појавом песимизма, а, тај песимизам је јасан знак потпуном слому свих надања, везаних за чулна уживања. |