Братство

об

нешто налик на „акцију безбожника,' совјетској земљи (не Русији).

Човек који би желио да брани идеал црквеног живота, у ово доба, морао би да има доста велику смелост. Разуме де, спољашњи однос државе према цркви био је потпуно коректан, пошто је влада имала доста снаге да, ућуткује изитравање и презирање цркве, али баш је ова „забрана оштре критике чинила да она буде тиме слађа. Нису смели људи да соретују борбу против цркве али су могли да неприметно кажу да је прква, пристаниште незнања, сујеверја, да је духовништво испод сваке критике, да је „поп“ колега „жандара (што је било исто тако рђаво) и т. д. И нико није сумњао да ствар стоји, баш тако.

ЈЉесков је имао смелости да каже целом руском друштву да је овај негативан однос руског интелигентног друштва према својој цркви неправичан, срамотан, слеп, да тако звани васпитани људи не знају своје цркве, да је непријетељ свога народа човек, који ради на рушењу везе између цркве и народа. За оваку борбу у име цркве у ово време кад је сваки „прогресиста“ знао Да се „прави прогрес“ налази у негирању религије и цркве била, је потребна снажна индивидуалност. ЈЉесков баш је имао ову индивидуалност, и он је имао храброст свота самосталног гледишта, и имао је искреност, и тако је дубоко био убеђен да, се у културном кихилизму скрива културна и национална, смрт, те је ступио у борбу са општепризнатим аукторитетима, „Шестдесетих година“, пророцима позитивизма у ово време. Он је написао низ романа у којим је бичевао лакомисленост нихилизма, глупост социјалних зидара типа Чернишевскот, Писарева и сл. и с друге стране сликао је фигуре мирних и дубоких радника, на пољу хришћанске културе и јунака, борбе за остварење хришћанског идеала у свакодневном животу. Разуме се, овај је његов „грех“ био у очима прогре. сивне друштвене већине тако страшан да је у току многих тодина име „Љескова тешко било наћи у ма којем часопису. Али ЈЉесков је имао велики књижевни таденаљ и необично добро знао руску стварност, живот свију сталежа руског друштва. Нису могли да га приморају да заћути. Као писац реалиста он личи највише на Гончарова: само његов темпераменат не личи на мирноћу и бестрасност Гончаровљева. Животно искуство Љескова било је огромно. Нико није знао боље од њега, „Ситнице архијерејскот живота", парохијалне односе и брите, сакривене од очију света, али дубок и снажан хришћански покрет неких људи, који су заузимали високи положај у свету ит. д И ово шта је писао ЈЉесков било је ново и важно.

ЈЉесков је имао изванредан дар приповедача, и права је сласт следити у његовим делима, развиће дубоких траге-

у несретној и слепој