Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

ЈА

ветовао сам овим двема дамама да свој пут одложе за сутрадан, када би им могао дати и једног официра у пратњу до Штипа. Даме од„лучно одбише, а г-ђа Касија одговори: j

— Све је тако г. пуковниче као што кажете, али ми морамо одмах ићи, г. г. официри ће свакако и сутра имати своја преча посла, него да нас прате, а варате се ако мислите да нас је страх.

— Ама не кажем ја госпођо да вас је страх, али није у инте"ресу ни Кола Сестара ни вашем сопственом да се излажете данас и овако рђавом времену и могућности да будете нападнуте и убијене од бугарских комита.

— У толико већа част и за Коло Сестара и за нас две, одго"вори г-ђа Касија, и пошто се поздравише одоше да седну у кола.

— Добро, добро, паметнији попушта, рекох ја у шали смешећи се. Ипак сам им дао једног поднаредника за пратњу до Штипа.

Око 10 часова рђавом велешком калдрмом по великој киши зврјала су једна војничка кола са арњевима пут Штипа, са двема отменим путницама чији су патриотизам, хуманост и одлучносг били јачи од свега па и од њих самих.....

По повратку из Штипа г-ђа Касија Милетићка и г-ђица Мица Ковачевићева биле су у Велесу једнога вечера гошће на вечери у официрској менажи. Њиховој веселости и захвалности, што су лепо свршиле своју мисију на простим војничким колима и како су се лепо провеле — не беше краја. Ма да је по њиховом одласку за Београд поднаредник пратилац њихов причао својим друговима да су обе ове даме један повећи део рђавог пута прешле пешице по киши и блату — о чему оне ни речи не рекоше.

Данас на дан двадесетпетогодишњице Кола Српских Сестара када ни једна од ових двеју врсних чланица његових није у животу, «нека им ова епизода буде дичан помен именима њиховим и светао

пример како се служи Отаџбини и идеји. Н. Цоловић.