Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

Жене и књижевност у средњевековној Србији.

Интерес жена за књигу није само појава новијег српског друштва. Ми у нашој прошлости имамо неколико женских личности са врло широком културом, које су се или саме бавиле књижевним радом или помагале поједине писце и њихова дела. Ми ћемо овом приликом навести само главна лица из нашег Средњег Века, из времена када је књижевна култура била ретка и код људи световних сталежа, па и у самим калуђерским редовима. Ово нарочито треба имати на уму. Писменост није била јака страна чак ни у врло развијеним трговачким срединама приморских градова; у Трогиру се још крајем ХШ века почиње чак један католички каноник као човек који не зна писати. На овај начин даће се и један доказ више, да положај српске жене у Средњем Веку није био онако подређен и готово бесправан, каква га видимо у доцнија времена, после најезде источњачких освајача и њихова утицаја на наше друштвене и породичне односе.

Ми се у овом чланку нећемо задржавати на оним женама, о којима немамо довољно непосредних вести, иако би и то, можда, било потребно. Ана, жена Немањина, — да дамо један пример — морала је бити свакако жена од веће вредности, и вероватно са доста интереса за књигу. Два њена сина, Стеван Првовенчани и Св. Сава, били су, као што је добро познато, први наши писци не само хронолошки, него и по вредности. За Саву се чак изрично прича, да је као младић много читао. А тешко је веровати, да би се те његове ране симпатије за књигу могле развити без мајчина учешћа. Младост Савина пада у време, кад је Немања био дуг низ година заузет борбама са Византијом и кад му васпитавање сина није могла бити главна брига.

За краљицу Јелену, жену краља Уроша |, прича архиепископ Данило, њен одушевљени биограф, како се предано трудила да снабде цркве свим потребним стварима, међу осталим; »књиге божанствене у дому свом састављајући и изредно пишући.« Да лије сама краљица Јелена штогод писала не да се сасвим поуздано тврдити, а да је потицала и помагала друге да пишу, сведочи јасно запис монаха Германа из 1925., који је, по њеној наредби, преписао у Милешеву један номоканон. За Јелену, жену цара Душана, која иначе није била жена од много обзира и чији спомен није много леп, каже се изрично у једном запису из 1346. год., да је »имала много усрдије и љубав неизречену о тражењу светих књига као други нико.« У Светој Гори она је нашла