Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

једног старца Јоаникија, и »усрдно га је молила« да преведе 7умачење Еванђелија чувеног Теофилакта, некадашњег бугарског архиепископа. Тражиле су се, према ондашњим схватањима у нашем друштву, књиге верске поуке и дела молитве; док су владарке запада, јошу ХИП веку, као чувена краљица Елеонора, окупљале око себе трубадуре и помагале развој песничких прича. 5

Данас је већ и ширим круговима довољно позната топла похвала кнезу Лазару монахиње Јефитије, удовице деспота Угљеше, као један од најлепших споменика наше старе књижевности, — »који је«, како је то лепо речено, »одиста био достојан да буде извезен сухим златом по чистој дамаској свили«. Изгубивши у доста кратком размаку времена оца и сина и мужа, доживевши ове страшне катастрофе српске, на Марици и на Косову, и видећи Агарјане где бесно надиру у српске земље, она се, дубоко погружена, повукла од света и везла своје узбуђене молитве. Њена похвала кнезу Лазару и молитва Христу, као и њени необично пажљиво и лепо рађени још очувани везови (покров на ћивоту кнеза Лазара, завеса у Хилендару и плаштаница у румунском манастиру Путни) показују врло отмен укус, много пажње и деликатности, врло интензивну осетљивост, и једно за оно доба колико ретко __ толико и лепо уметничко васпитање. Да је Јефимија била и мудра жена види се најбоље по овом случају. Год. 1398 страдала је у Босни једна турска војска, коју је пратио Стеван Лазаревић. Ради тог неуспеха бацала се кривица на Стевана и постојала је озбиљна опасност, да му се султан не освети и не крене војску на Србију. У тој невољи, да би спасла земљу и сина, решила се кнегиња Милица, да иде лично зету, султану Бајазиту и да га покуша смирити. За ту тешку мисију она је као пратилицу изабрала Јефимију. То је у нашој хисторији први случај, да жене посредују на туђем двору. Забележено је, да је та похода учинила јак утисак на султана; он се, доиста, стишао, и на повратку понудио обема да им учини неки дар. Две српске владарске удовице, у црним ризама, замолиле су султана, да им само поклони мошти Свете Петке, које Турци беху узели у Видину. Он је то учинио, не кријући чуђење што нису тражиле нешто друго. Овај пренос моштију Св. Петке дао јетграђу за један нов књижевни састав Григорија Цамблака са једном лепом похвалом покосовској Србији.

Кнегиња Милица, која се после косовске погибије нашла у једној од најкритичнијих ситуација, сама, са малолетним синовима, са сломљеном војском, угрожена и од Турака с југа и од Мађара са севера, понашала се ипак ванредно мудро, мудрије него многи од наших мушких династа, који су били у бољем положају. Да је и она имала интереса за књигу може се, као и код Немањине Ане, закључивати већ по књижевном васпитању њеног сина и њене женске деце. Али ми о том имамо и непосреднијих доказа. По њеној жељи, и жељи њених синова, добили су Дечани један рукопис. Велика је штета, што нам нису очувана њена писма, која је током 1402. слала у Дубровник, да јој пријатељска република потражи синове, којима, после битке код Ангоре, беше изгубила траг. Та је писма вероватно писао стални писар дворске канцеларије, али је, судећи по дубровачким одговорима,